Наша књижевност

542

је много. анонимних списа о Њего-

шу, али ипак има неколико које је превидео. Ми ћемо их овде такође забележити:

Приказ чланка „Лавров, Симеонљ Милутиновичђљ Сарајима и Петар Нбгошљ“. Летопис 1902, књ. 216, 124

П. А. Кулаксвски пише велику студију о Шегошу. Зора 1901. МЕ 1594.

Елохопја п „Согзкот ујепси“. 5Замтетешк 1910, УМ, 76.

Смрт владике Петра П Петровића Његоша. Календар „Зета“ 1910.

Одломци с Његошеве прославе у Загребу. Српска застава 1914; Глас Црногорца 1914.

Приказ саопштења: Лавров, Писмо кнеза Милоша Црногорском владици Петру 0 Петровићу Његошу. Летопис 1904, књ. 223, с. 241. |

Очевидно је да на три хиљаде библиографских нумера ових педесетак допуна не значи готово ништа. Исте тако, било би без нарочита значаја наводити опширно ситне исправ-

ке у подацима које је др ЈЉубомир.

Дурковић дао:); претпостављамо да ће их аутор и сам исправити у другом издању које ће свакако бити објављено кад ово издање буле исцрпено. А да ће то бити, не сумњамо, јер се употреба ове „Библиографије“ намеће свима који се интересују. Његошем. Без ње. они отсада неће моћи да улазе у проучавање

Његоша. Као сваки библиографски.

1) Тако, на пример, не видимо у предговору међу претходницима Нићифора Дучића кеји је још 1874 дао „Каталог списа о Црној Гори на српском и странијем језицима“ сник срп. уч. друштва ХЕ, 114); нису разрешени псеудоними: и иницијали које би, иначе, било лако разрешити; неки се прилози јављају под два броја; има непрецизности и неуједначености итд. Можда би требало забележити и све историје књижевности и друге уџбенике у којима се иоле опширно говори о Његошу. Има приличан број штампарских грешака, не баналних, него оних које потичу због двосмислености или неке варке, као што је на пр. Радосављевић (Блажо) место Ра осављевић, итд. итд.

(Гла- ·

Књижевност

посао и овом ће се стално изналазити недостаци, али ће се и најстрожи оцењивачи овом „Библиографијом“ са великом коришћу служити. Добро би било да је повише радника у нас на оваквим пипавим пословима! Б. Д.

ЛУИЂИ ФИОРЕНТИНО

Луиђи Фисрентино рођен је у Мазари дел Вало (Трапани, Сицилија) 13 фебруара 1913 године. За све вријеме прошлог рата био је интерниран у Њемачкој због свог антихитлеровског и антифашистичког држања. Сад је уредник „Аузоније“, интернационалне ревије за књижевнест и умјетност, која већ шест година излази у Сијени десет пута годишње. Поред италијанских, у њој сарађују најбољи свјетски књижевници, и то већином млађи таленти.

Пред нама је његова посљедња збирка „Базалт твога тијела“, врло луксузно и укусно опремљена .од стране издавачког завода „Мама“ из Сијене. Аутор припада младом нараштају талијанских пјесника, међу којима заузима једно од првих мјеста. Мако његова поезија мјестимично значи прелаз између двије фазе савременог талијанског пјесништва, “ њој ипак превладава повратак мисаоној поезији, која је одраз стварности. Неке од његових пјесама носе датуме из концентрационих логора у Њемачкој. Патње из тих логора инспирисале су многе стихове, сличне свима из пјесме „Сентенца:

Биједа му у срцу бије.

и тајанству постојања пјева, или времену које пролази брзо, или чистом јутарњем свијетлу.

И ти који све имаш

у доколици својих салона

називаш живот патњом.

И не познајеш човјека,

страна ти је радост даривања

и напор понизан и велик је мит.