Наша књижевност

Елегија ј - 415

и чини само себи, себи и никад другима: другом нанесено зло с тобом је свагда на путу, за столом,

у кревету...

=

С Искрзане истине, оче, али као море старе, исконски присутне, као осјека и плима, његова њедра слана. Не плачи!... Једном ће можда и њихове лађе да докрстаре... Смиловат ће се можда и нама два горка оцеана...

Да ти нешто кажемг!... Ти знатт сигурно од мене далеко више: модре антене валова, под гробљем, на досегу су свих ширина и висина. Знам само: откад се оно због: ташта, жртвена дима два брата) покрвитше, · на сваком гробљу по једна мати плаче 0

..Шето, оче, тамо у мемли изгњилих крстова и гроба одваљена, помијешан с капањем росе пада на папрат шапат знани... Да није то мамина бездано болна кантилена.. немјенљива... иста... данас... јуче... и ланиг Можда је то она, окружена блиједим као саторен восак женама рибара и морнара, које очекују да им слађе од круха синове врате невјерне дубине, ил је то задњи поздрав гнијезду на смрт рањеног чешљугара, ил јецај твоје сјећањем дирнуте виолине2...

Јгох,... ти идеш... Мјесто наше, гаси се за отоком жарки окрајак : сунчеве цигарете, проси вући по мору, по стијењу, за нама пепео руменкасто врући... а у сјени твог чемпреса ја сам твоје свим вјетровима и - Бави откушљено дијете, увијек готово да се врати теби: својој јединој кући...

Анте ПЦЕТИНЕО

1) Библиска легенда о Каину и Абелу