Наша књижевност

ЕЛЕГИЈА ОТПЛАКАНА НА ОЧЕВУ ГРОБУ

Доттао сам опет твом чемпресу, твоме скромноме гробу, који сам сам сазидао сузом и шљунком доље са жала,

да мирисним димом повијемо бол и тјескобу

свих бродолома наште Ублоко лађе без сидра и весала.

Мозела ти касно прабам са дна разгризених жара

жућа од злата корјенаста влакна неретванскогт дувана, -који одише презрењем смрти старих ко земља криумчара, а од ког сам ти за браћу по шаку крао свакога дана. -

Мјесто папирића прозирних, бијелих, од изблиједјелих трака твог вијенца, од лутања и патња сјаја сребрнаста,

излит ћу листиће провидније од руба пучинских облака, слијепит ћу их дахом глицинија и цвркутом ласта.

„Лако, мој стари, сједни на хрид уврх мора, пуну агава и птица, зачас док драго сунце не сиђе међу вале..

Отрости... сиромах сам као и ти... немам шибица...

Требат ће нам сачекат кресиво оне звијезде мале

уврх чемпресових брижно скупљених трепавица....

Чујем... То је твој глас, преливен криком уплашеног коса... Хтио би знати, што је с браћом... Јесу ли се вратили“... Старији ко кртица рије по утроби Гран Чака и Мато Гроса.. Вратит ће се... Још му нису задњу експедицију исплатили..

Млађи... ти знашт.. · добро 1 му је... само каткад носталгија

вуче га за сиком, са које је! бацао срце, счи и удицу на кањце... 5)

Прут је свих кобра, свих јагуара с Анда. · ражедњује се звијездама провалија...

старац Пајрана. води га очински кроз све кланце.

Живот, мој оче, увијек на сваком кораку право има. Живи или мртви...2 Остали су до краја вјерни твоме завјету:

1) Врста рибе која живи по каменитим пличинама и днима нашега мора.