Наша књижевност

Две песме | 409

Смеје се, цери сулуда ноћ, сва бледа од притворства, подмукла

и утварна, као Бе рлектор нам осветљава пут и издајом нас маћехински = пита и храни.

Од светлости те смо ко стакло прозирни, па нас смрт, разблудна и кошмарна,

да нас заувек сахрани...

" Месец је заврштио свој задњи круги још само руменим крајичком

ока иза висија вири.

Сумраком се сва шума намах ови. Па опет наста ћутање, и мртви

покој уочи злослутне зоре.

Мирују све наша Бутила. обамрли удови и тело; мирују мрачни

клавири

и, негде у дну, ко жижак, лелуја. бледа мисао на тешки одмор у каменом загрљају горе.

(Из циклуса „Цвеће рата“) - Танасије МЛАДЕНОВИЋ