Наша књижевност

408 Књижевност

уморне и малаксале ноге газе по копривама и папрати, и лишту " свелом и хладном. пр понорима дубоким, под нама, ко зна одакле и где, вода се - непрекидно слива, по мозгу нам капље и добује, у свести узаврелој и напетој, и срцу празном и гладном.

У

Идемо путевима врлетним, стазама стрмим и козјим тужног протоњеног зверја и ко месечари корачамо по ивицама амбиса и провалија, на живота и смрти граници. Шушти сипкави песак, шљунак се руни, и читави одломци сухог иверја с буком се руше надоле, с ломљавом помамном јуре ка ко зна којој станици |

Месечина боји наш пут. И романтична ноћ, покаткад, кроз шуму стидљиво провири: за претуг покаже лепоту, усамљен цвет ил дуб што стрши ко — неки канделабр. "Нутрином мојом не звоне више романсе ни баладе; тајанствени неки клавири,

широким и мрачним замасима, упорно и језиво извијају

последњи данс макадр,

И брује мелодије чудне, тајанства пуне и језе; мелодије чежње | и бола, очајне,. страсне и бучне и вриште коњици на ливадама, и плачу и јецају жене, и јаучу деца, и цвиле виолине. У моћну басовску пратњу, у хорове махните и страшне, упадају ортуље хучне,

и све је ковитлац звукова, ковитлац мржње и беса,

чемерне окарине.

Поплава звукова пада као слап, а онда одједном све утихне и визија потпуно замре; по белој и мртвој тратини кораци незнани затопћу, кораци нечији заштуште. Малена колона застане, и сваки од нас се притаји, и сваки ућути, обамре. Ал залуд: ватрени сигнали ко ројеви лете, и муње парају сву – шуму,

танад ко киша пљуште....