Наша књижевност

Две песме 407

и тражи и вапи емркнута небеса, и тражи и вапи бледу васиону,

бездушну помајку која, вечно ћутећ, равнодушну игру понавља и Ррти.

Земља нема даха. Запрцнута крвљу, ћути као камен без ума и срца. Бескрајна се киша олова и. Бур ко провала каква, одједном излила. и сад немо све је, и згрчено, мртво у свом јаду грца; пустош: гола лежи као поход древни, сурови и мрачни, " толемих рептила, - Е

Али зора збри, без петла и звука, без славујског гласа, тихог у битлисања, и без ветра који шумори у лишћу стаситог дрвећа. Ништа се не креће, По на лешеве, ту мртву природу бившет | битисања, на завоје беле, на жалосне штаке, сломљене самаре — пада сетни

сумор обамрлог цвећа.

РОМАНТИЧНА НОЋ

Месечина је обојила цео наш: пут и сребрним и бледим светлуцањем на душе нам је пала, ко туга потајна разлила се по нама, по целој колони, утишаној о и нечујној.“ И ПИ нам се чине. храстови, и ПО рвОјотта рам је шплажнива постала,

пашњаци 7 и рудине у широким и сурим увалама, у трави бујној.

Ко Куд одасвуд су се- надвиле сабласне сенке, испружене гране и огромне рачве, и ми смо сами сабласни актери који се по некој чудесној = позорници крећу. Неспокојни мир пада уокруг, ал' удар сваки одјекне ко у лубини толеме бачве, и цео простор постаје заседа стравична по којој ракете запаљене прелећу.

Немирно трепере далеке звезде, и све је око нас сурово, и све

нам пропаст дозива; 2 Књижевност |