Наша књижевност

ДВЕ ПЕСМЕ

МРТВА ПРИРОДА

Кад зађох у шуму — на изумрли свет из бајки потсећало све је, на мртву долину из немирних снова, тамни вилајет без светла и без људи. Из ПИ 55 дубина ноћи, ко ореол, израстало је сунце и покушало да огреје мртвачку језу новога дана, ледени мир лешина на домаку зоре која узалуд руди.

Ни кукавице да закука. Ни пука да заурла и завије гласом својим снажним, ки птице да замахне крилом над згуснутом тишином безумног касапљења и клања. Самртви до летао ја по свему: по гранама од (росе мокрим и влажним, по кладама. обаљеним од громова, по дубовима столетним који ту леже од постања.

У пререзаним жилама још ко да чујем танано куцање изнемоглог бита, у замукнутим гласницама још ко да бруји љубавно топло гукање. Слеђене очи, упрте у небо, ко да су сва сунчана поља испила, ПО тоо главе, сљубљене уз земљу, ко да невидљиве дамаре слушају

ил стада: далеко мукање.

Последњи звонови тињају у свести и последња сунца нестају и тону;

ко дим згасле свеће, још: по где-где трне јадни људски живот на олуји смрти,