Наша књижевност

А. Бенет и госпођа Браун 8 = Е 413.

збот којих младим писцима романа не полази за руком да створе карактере, то јест, ако је Бенет уошште у праву са својим тврђењем. Врло сам свесна да ће ме моја размишљања довести до тога да поставим неколико врло смелих а и неколико врло неодређених тврђења, Јер ово питање доноси собом највеће тешкоће. Нека се промисли колико ми мало знамо о карактеру. Нек се промисли колико смо ми мало упућени у то шта је сушттина уметности. Али пре него што отпочнем, хтела бих да направим мало реда: Стога предлажем да поделимо у два табора | писце из времена краља Едварда и генерација које долазе: ја ћу назвати Х. ПЦ. Велса, Арнолда Бенета и Голсвортија едвардијан= цима; Е. М. Форстера, Д. Х. Лауренса, Лејтон Стречеја, Џемса Џојса и Т. С. Елиота, називам ђорђијанцима. И молим за извињење што са тешко подношљивим еготизмом стално говорим у првом лицу. Не бих хтела да се назори једне једине, рђаво упућене и заблуделе личности сматрају као глас већине.

Мислим да ћете се сложити са мојом тврдњом, наиме тврдњом да сваки од нас уме да суди о карактерима. Било би заиста потпуно немогуће и годину дана опстати без рђавих последица, ако се у неку руку не бисмо разумевали у тој вештини да читамо карактере. Наши бракови, наша пријатељства зависе од тога, Баше практичне прилике зависе великим делом од тога; мнота свакодневна питања могу се само тим решити. Али сад да се усудим да изнесем једну другу тврдњу, која можда није спорна. Ја наиме тврдим: да се људски карактер променио у децембру 1910 или приближно у то време,

Не велим да је то онако било, као кад се иде по врту и открије да је нека ружа процветала или да је нека кокош снела јаје. Та промена није била тако нагла и одлучна. Али је ипак наступила једна промена. А пошто се морамо зауставити на неком датуму, ставићемо је у 1910 годину. Први наговештаји налазе се у књитама Самуела Батлера, пре свега у његовом роману ,„ЏМут света што је месо“. Драме Бернарда Шоа настављају тај развој. У свакодневном животу види се та промена, ако смем да се послужим једним кућним примером, у карактеру куварице. Викторијанска куварица је живела као какав змај у својој пећини, уливала је страх, била ћутљива, мрачна и непојамна, Ђорђијанска куварица. живи на сунцу и на чистом ваздуху, она улази у салон и излази, час да узме „Дејли хералд“, час да потражи савет о шетширу. Али можда ви траските озбијвније доказе за стварност те промене, за коју је људски род био способан“ Читајте „Агамемнона“ и уверите се да ли вам личност Клитемнестре постепено не постаје све симпатичнија, чак најсимпатичнија. Или погледајте онај брак Карлајлевих, па пожалите заједно са мном бесмисленост и глупост језиве кућне традиције, која је приморала једну веома обдарену жену да проводи дане у требљењу гамади и рибању кујнских лонаца, уместо да пише књиге. Сви људски од-