Наша књижевност

5 - – == 2

А Књижевност

носи су се померили, односи између господара и послуте, између мужа и жене, између родитеља и деце. А кад се односи међу људима предругојаче, онда се у исто време изврши промена у отштем понашању, религији, политици и литератури. Хајде да се сложимо да се оваква промена извршила отприлике 1910

године. ; Рекла сам раније да се вештина читања карактера мора

· прилично темељно изучити, ако хоћемо макар само годину дана

да проведемо без већих незгода. Али је та вештина за млад свет. У поодмаклим годинама користимо се њом по правилу само ради практичних сврха; на пријатељства и на друге пустоловине или на експерименте у тој вештини читања карактера, човек се "ретко одлучује. Али писци романа, разликују се по томе од · осталих људи, што они не престају да се интересују за човечији карактер онда кад о њему довољно знају за своје приватне потребе. Они иду корак даље. Карактер сам по себи буди код њих трајно интересовање. Кад се реше свакодневна практична питања, остаје на човеку још нешто што. писцу романа изгледа да је од веома великог значаја, иако то нема ни најмање везе са његовом срећом, његовом угодноттћу или његовим приходима. Студија карактера прелази код њега у страст, тумачење карактера у манију. И ја налазим да је врло тешко објаснити: штта писци романа подразумевају кад говоре о карактеру, који их имптуле гони толико неодољиво да оставе написмено своје мишљење. - -

Допустите ми стога да вам, на место анализа и апстракција, испричам једну просту причу, која додуше нема поенте, али вреди зато што је истинита, причу о једној вожњи од Ричмонда у Ватерлу. Надам се да вам тим могу показати шта ја подразумевам под суштином карактера. Можда ће вам тада бити јасни и различити облици које он може да узме и велике опасности којима се човек излаже у оном истом тренутку кад покуша да га ухвати речима.

Дакле, пре неколико недеља, дошла сам у последњем минуту на станицу и ускочила не бирајући у први вагон мог воза. Кад сам села, имала сам необично и непријатно осећање да сам прекинула разговор између двеју личности које су већ седеле у купеу. Оне нису биле ни младе ни срећне — далеко од тога. Обоје је већ било зашло у године, жена преко шездесет, а чо"век одавно превалио четрдесету. Седели су једно према другом, и човек, судећи по његовом зарумењеном лицу, који је раније био нагнут и нешто убедљиво говорио, сад се завали и заћута.

· Омела сам га; и то му није било по вољи. Стара пак госпођа, коју ћу звати госпођа Браун, изгледала је напротив као да Јој је лакнуло. Она је била од оних чистих, овешталих старих жена, чији претерано уредан изглед — све је на њој било закопчано, везано, притврђено, искрпљено и очеткано — сведочи о већој сиротињи

«