Наша књижевност

А. Бенет и госпођа Браун - 415

него дроњци и прљавштина. На њој је било нечег потиштеног, један брижан, патнички израз, а осим тога била је и необично мала. Ноге су јој у сјајно офиксаним малим ципелама једва додиривале под. Имала сам утисак да нема ни једног створења које се за њу брине, да све сама мора да ради, да је годинама, као напуштена или удовица, водила тежак и паћенички живот и може бити подизала јединца сина, за ког се сад вероватно испоставило да је неваљалац. Све ми је то пролазило кроз главу кад сам заузела место и као многи људи осећала малу неугодност што видим сапутнике о којима још нисам начисто. Посматралта. сам затим човека. Он није био у сродству са госпођом Браун, то ми је било јасно. Био је другог типа, грубљи, већи, пунији. Замишљала сам га као тртовца.-По свој прилици био је то неки солидан житарски трговац из Норденгланда. На њему је било добро плаво штофано одело. Имао је свилену џепну марамицу, перорез и дебео кожни куфер. Очевидно да је требало да обави неки непријатан посао с госпођом Браун, неки тајанствен, можда чак и мрачан посао, о коме нису хтели да говоре у мом присуству. „Да, Крофтови су били врло несрећни с послутом“, рече господин Смит, како ћу га ја отсад звати, некако оклевајући. Он је отпочињао неку ранију тему разговора, да би сачувао привидност. »О јадни суди рече госпођа Браун помало спуштеним тоном. „Моја је баба имала служавку, она је дошла кад јој је било петнаест година и остала до осамдесете.“ (Она изговори ово <= неком врстом увређене и агресивне таштине, можда да би направила утисак на обоје нас.) =

„Тако нешто ретко се данас доживљује“, рече учтиво господин Смит. Затим обоје ућуташе.

„Смешто је да у овом крају нема голф клуба. Требало би да се неко од овдашњих младића постаја за то“, рече господин Смит, јер му је ћутање вероватно било нелагодно.

Госпођа Браун се не потруди да ма шта на ово одговори.

„Како се овде изменило“, рече господин Смит, који је гледао кроз прозор и притом бацио кришом један поглед на мене.

Ћутање госпође Браун и усиљена љубазност с којом је говорио господин Смит, учинише да ми буде јасно да је он имао над њом неку власт, коју је на непријатан начин искоришћавао. Можда су томе били криви рђав завршетак њеног сина или нека. мучна епизода у њеном животу или у животу њене кћери. Може бити да је путовала У Лондон да потпите пуномоће за пренос неког имања.

Очевидно да ју је против њене воље господин Смит имао у својим рукама. Почела сам била да осећам велико саучешће према њој, кад она изненада и без икаквог прелаза рече:

„Можете ли ми рећи, да ли се осуши храст кад му гусенице две године узастопце поједу све лишћег“