Наша књижевност

418 Књижевност

тери реални. Иначе је свршено с њим. Али ја се питам шта је то реалност; И ко је позван да то пресудиг Један карактер може за Арнолда Бенета да буде реалан, за мене пак нимало. Тако он каже у свом чланку да је доктор Ветсон у Шерлоку Холмсу за њега реалан. У мојим очима доктор Ветсон је лутка, кљуса, фигура из вашарскот стрелишта. џи тако је са свима карактерима, у свима књигама које се отворе. Ни о чему нема толико равличитих мишљења као о реалности карактера, нарочито у савременим књигама. Али ја мислим да је Арнолд Бенет потпуно у. праву ако се овај проблем посматра са ширег становишта. То значи, кад мислите на романе који су вам се учинили велики и значајни — „Рат и мир“, „Вашар таштине“, „Тристрам Шенди“, „Шретседник ошштине Кастер-брина“, „Вилета“ — кад мислите на те књиге, онда се одмах сећате карактера који су вам изгледали реални (а под тим ја не подразумевам да су сасвим пресликани из живота), да и нехотице видите не само саме ове карактере, већ кроз њихове очи најразличитије феномене, религију, љубав, рат, мир, живот у породици, балове у паланци, сунчеве заласке, месечеве ноћи, бесмртност душе. У.„Рату и миру изгледа да није изостао ни један предмет из широког опсега људског искуства. И у свим тим књигама пошло је за руком овим великим романсијерима да нам све што су само пожелели да покажу учине видљивим -кроз очи својих карактера. Иначе не би били романсијери већ песници, историчари или политички писци. П

Али сад ћемо испитати шта има Арнолд Бенет даље да каже. Он наиме вели да међу ђорђијанским писцима нема значајнијег романсијера, јер не умеју да створе карактере који су реални, истинити, убедљиви. У томе се ја с њим не слажем. Пред нама су разлози, оправдања, могућности, које, како ја мислим, могу да претставе то питање у другој светлости. Мени бар то тако изгледа. Али сам наравно свесна да овде полазим од предубеђења, да пренагљујем и да сам кратковида. Изложићу вам моје гледиште и могу се само надати да ћете ви из тога сами себи створити непристрасан, правичан и отшширан суд. Зашто је дакле за савремене писце тако тешко да створе карактере који би изгледали реални не само Арнолду Бенету већ и широкој публици“ Зашто наши издавачи нису у положају да нас приликом јесењег сајма угосте каквим ремек делом:

Извесно да је један од узрока у томе што су се људи и жене који су око 1910 почели да пишу романе нашли у врло тешком положају: није било ни једног живог енглеског романсијера код кога би могли да уче. Џозеф Конрад је Пољак. То му ствара подвојен положај, он је додуше достојан дивљења, али као. узор није много употребљив. Харди од 1895 године није више писао романе. Најпознатији и најуспелији романсијери 1910 године били су Х. Џ. Веле, Арнолд Бенет и Голеворти. Али мени ето изгледа,