Наша књижевност

, ~“ А. Бенет и госпођа Браун 5 417

носу, отргнута с места где се била укотвила. Она је припадала "бољем кругу људи, који су држали послугу — али причувајмо ове појединости за доцније. Било је важно да се буде начисто о њеном карактеру, да се уђе у њену атмосферу. Нисам имала времена да себи објасним зашто сам осећала да је она некако трагична, хероична, али притом с једном пртом нечег несталног и фантастичног. Јер воз стаде и ја је видех како с куфером у руци ишчезе у отромној јасно осветљеној станичној дворани. И више је нисам видела и никад нећу сазнати шта је с њом било.

Прича се завршава без икакве посенте. Али ја вам је нисам испричала да би посведочила своје оштроумље или да насликам задовољства путовања из Ричмода у Ватерлу. Оно што сам хтела да вам овим буде јасно, то је: ево једног карактера који се намеће једном другом човеку. Ево госпође Браун, која човека готово аутоматски присиљава да отпочне роман о њој. По мом ми“ шљењу сви романи почињу са неком старом госпођом која седи 0 некот. То значи да сам мишљења да сви романи имају

а тему карактер, и да се форма романа развија било неспретно, по тивено. и недраматично, било богато, еластично и живо, због | тота да претстави карактере, а не да говори поуке или да се лирски изрази или да обзнани славу британске Империје. Рекла сам: да прикаже карактере. Али ви ћете овде убацити да се све речи _ могу тумачити у најширем смислу. Карактер старе госпође Браун деловаће на пример на вас врло различно према епоси или земљи у којој сте рођени. Не би било нарочито тешко написати три различне верзије мог доживљаја на путу, једну енглеску, једну француску и једну руску. Енглески писац начинио би од тоспође Брзун „карактерну фитуру“, он би истакао њене оритиналне црте лица и њену чудноватост, њену дугмад и њене боре, њене петље и њене брадавице. Њена личност заузела би целу књиту. Француски би писац све то изоставио, он би одбашио ин= дивидуалну госпођу Браун да нацрта једну више општу слику људске природе, да створи једну апстрактнију, уједначенију и хармоничнију целину. Рус би просекао месо, он би разоткрио душу, само душу како се губи у улиши која води од железничке станице и упућује животу једно горуће питање, које у нашим ушима одзвања и онда када смо прочитали књиту до краја. А поред епохе и земље рођења морала би се узети у рачун и индивидуглност-писца. Овај види ово у једном карактеру, онај сно. Један каже то значи ово, ја велим то звачи нешто друго. А кад дође до писања, сваки на основу својих сопствених принципа још више одабира.

На тај начин тема о госпођи Браун може да се обрађује у бескрајним варијашијама трема раздобљу, земљи и индивидуалкости писца.

Али сад морам да се вратим на Арнолда Бенета. Он каже да роман само онда има изгледа на трајни успех ако су карак-