Наша књижевност

424 : и Књижевност

узвикнула: „Стојте, стојте!“ И на жалост морам вам рећи да сам ту одвратну, ту неприкладну алатку бацила кроз прозор. Јер сам знала, ако отпочнем тим што ћу описивати боловање од рака и Катун, да би ми онда моја госпођа Браун, визија на коју ја полажем, ма да не видим могућност да вам је претставим, избледела и заувек ишчезла. а

То ја мислим кад кажем да алатке едвардијанских писаца. нису оне које су нама потребне. Ти ву писци врло много полагали на спољни свет. Они су нам саградили кућу у нади да ћемо ми бити у стању да судимо о људима који унутра станују. Да будем правична према њима, они су ту кућу начинили у много чему угоднијом за становање. Ако ви са мном делите исто ми_ шљење да романи у првом реду треба да говоре о људима, и тек потом о кућама, у којима они станују, онда је попрештно тако поступати. Видите, због тога је ђорђијански писац морао да отпочне тим што ће одбацити уобичајене методе свог времена. Нашао се пред госпођом Браун, остављен самом себи и без методе да је читаоцу учини јасном. Али то је нетачно. Писац није никад сам. Публика је увек са њим, ако не на истој клупи, онда у суседном купеу. Али је публика необичан сапутник. У Енглеској, она је врло пријемчиво и поучљиво биће, које слепо верујег кад му се једном пробуди пажња, оно што му се годинама прича. Ако се публици каже убедљивим тоном: „Све жене имају реп 2 сви људи грбе“, она ће стварно научити да види жене с реповима и људе с грбама и сматраће да је врло револуционарно и по свој прилици неумесно кад се каже: „Глупост, мајмуни имају репове, а камиле грбе. А жене и људи имају срце и мозак, они мисле и осећају.“ То ће овој публици изгледати као рђава и још усто непристојна штала.

Ипак ја се удаљујем. Овде седи британска публика поред“ писца и каже посве једнодушно: „Старе жене имају куће. Оне имају очеве. Оне имају приходе. Оне имају послугу. Оне се преју боцама напуњеним врућом водом. На тај начин знамо да су то старе жене. Х. Џ. Веле, Арнолд Бенет и Голсворти увек су нам говорили да се оне могу по томе познати. А ваша госпођа Браун — како у њу да верујемог Па ми још не знамо да ли се њена вила звала Алберт или Белморал, колико је платила за рукавице, и да ли јој је мати умрла од рака или сушицег Откуд она може да буде живо бићег Не, она је само плод ваше уобразиље.“

И наравно, старе жене треба да буду продукти својих сопствених или изнајмљених кућа, а никако створови уобразиље!

Због топа се нашао Ђђорђијански писап у тешком положају. Ту је била госпођа Браун, која је емфатички изјавила да нимало не одговара слици, начињеној према њој, и која је намамила романсијера најзаводљивијим, ма да мало летимичним указивањем на своје дражи, да нешто учини за њен спас. Ту су били " едвардијанци са својим алаткама, помоћу. којих су се могле са-