Наша књижевност

А. Бенет и госпођа Браун 5 - - 5 =

форма, без муке постигне, скоро инстинктивно, у мраку, са затво-= реним очима, Ето, Арнолд Бенет служи се том заједничком платформом на месту које сам навела. Имао је да реши проблем да нас убеди у реалност Хилде Лезвејз. А како је писао у едварди- | јанској ери, почео је свој- роман тачним и подробним описом на= рочите куће, у којој је становала Хилда Лезвејз, и других кућа, које је она гледала са свог прозора. Кућевласништво било је заједничка платформа, са које су едвардијанци могли да пређу без по муке на интимније ствари. Та конвенција, макар да на нас данас директно не утиче, стварала је онда чуда, и на тај начин "свету је било поклоњено хиљаду Хилди Лезвејз. У том периоду и за те генерације, ова се конвенција показала као одлична.

Али ако ми сад допустите да рашчланим своју сопствену причу, онда ћете видети колико сам осећала недостатак те конвенције, и како је тешко кад су алатке једне генерације неупотребљиве за следећу. Сусрет са госпођом Браун учинио је велики утисак на мене, Али како да вам њу прикажем. Нисам могла ништа друго да урадим до да вам што је могуће тачније саошштим штта се разговарало, да вам опишем појединости одела, да вам у свом очајању испричам да су ми кроз главу пролазиле све могуће сцене и слике. Није ми остало нитшта друго до да пустим да се она несређена из тога појави, и онај јаки утисак, који ме је сву обузео, да опишем поредећи га са ветром и мирисом на пожар. Морам вам чак признати: дошшта сам у искушење да исфабрикујем роман у три књиге о сину старе госпође Браун, о његовим доживљајима приликом прелаза Атлантика, о њеној кћери и њеној радионици шешира у Вестминстеру, о прошлости господина Смита и његовој кући у Шефилду, — иако ништа на свету није суморније, мање важно и заблуђујуће од повести ове врсте. Е : “

Ипак, да сам написала овај роман, ја бих била поштеђена страшних мука да вам излажем шта сам мислила, морала бих да захватам уназад, све даље и даље. Морала бих ту и тамо да експериментиштем и да гладим реченице. Притом бих морала сваку реч да ускладим што је могуће тачније са мојом визијом, и увек да пазим на то како имам да изнађем основу за споразум између нас, конвенцију која вам се неће учинити необична, нестварна и невероватна. Примам, извукла сам се да не урадим овај тежак посао. Пустила сам да ми госпођа Браун исклизне кроз прете. Нисам вам ни најмање о њој испричала. Али томе су унеколико били криви велики едвардијанци. Џитала сам их, јер су они старији и искуснији од мене: „Како треба да отпочнем да описујем карактер ове жене“' А они су ми одговорили: „Почни да причаш како је њен отац држао дућан у Харогати. Сазнај тачно колика је била дућанска кирија и колике су биле плате намештеника 1878 године. Установи од чега је умрла њена мати. Опишти боловање од рака. Опиши Катун. Опиши...“ Али ја сам 3 Књижевност | 5