Наша књижевност

: 422. - - Књижевнос:

града. Кад би господин Скелојин оставио за собом Улицу приватних вила, долазио је очевидно у нешто финије, угодније и богатије. Одједном је Хилда чула своју мајку...

"Али ми не чујемо глас њене мајке, ни Хилдин глас, чујемо само Арнолда Бенета који нам саопштава податке о киријама, имању и изнајмљеним плацевима. Шта управо хоће Арнолд Бенет; Ја сам створила нарочито мишљење о намерама Арнолда Бенета. Он хоће да ми попрудимо своју сопствену машту. Он хоће да нам сугерира да верујемо: да пошто је саградио кућу, У њој мора да станује неко људско биће. Бенет са свим својим оштрим и дивним посматрачким даром, са својом великом саосећајношћу и човечношћу није бацио ни један једини потлед на тоспођу Браун у њеном куту. Ево је, она седи у углу вагона оног вагона који не иде од Ричмонда до Ватерлуа, већ од једног периода енглеске литературе до следећег. Јер госпођа Браун је вечита. Госпођа Браун мења се само површно; писци романа су ти који се пењу и скидају. Ево она седи и ниједан од едвардијанских аутора није је удостојио ни само једног погледа. Они су тледали врло оштро, стрпљиво и са пуно саучешћа. Кроз прозор, видели су фабрике, утописка царства, чак украсе и јастуке у купеу, али нико није видео госпођу Браун, нико живот и људску природу. И они су тако развили једну технику романа, која

· Одговара њиховим намерама. Створили су алатке и конвенције који служе њиховим сврхама. Али те алатке нису наше алатке, и те сврхе нису наше сврхе. За нас су те конвенције кобне и те алатке убиствене.

(С правом ћете негодовати због мог посве нејасног изражавања. Шта је то конвенција, шта је то алатка, могли бисте упитати, и шта се под тим мислило да конвенције Бенета, Велса и Голевортија немају вредности за савремене писце“ Тешко је одговорити на то питање. Покушаћу, што је могуће брже, да раздрешим тај чвор. Конвенција у литератури не разликује се много од конвенције у свакодневном опхођењу. Као и у животу, тако се и у литератури тражи могућност која допушта да се премости провалија између домаћице и њеног непознатог госта с једне стране, као и између писца и његовог непознатог читаоца с друге стране. Домаћици одмах падне на памет време; јер су тенерације домаћица установиле да је време свестрано признати предмет од отштет интересовања. Она почиње разговор примедбом како је ове године ружан мај и пошто је на тај начин успоставила контакт са својим непознатим гостом, говори о интересантнијим стварима. Тачно тако бива и у литератури. Писац мора да дође у контакт са својим читаоцем, излажући му нешто што он може да разуме, што самим тим потстиче његову машту и доводи га у расположење да сарађује код тежих обрада суптилнијих и интимнијих збивања. И од највеће је важности да се овај споразум између аутора и читаоца, ова заједничка плат-