Наша пошта

„НАША ПОШТА“

Страна 5,

Државна потраживања.

Има у нашој струци доста чудноватих ствари, али најчудноватије се врше наплате сума којима се поједини поштански службеници држави случајно задуже.

Овде ћу да опишем један од таквих случајева, који се лично мени десио, а а није искључена могућност да се није десио, или да се неће десити, и којему другоме поштанском службенику.

Као што је познато, чл. 39. закона о чиновницима и осталим државним служ-

беницима грађанског реда предвиђено.

је: да државне службеници, који имају бесплатне станове од државног или са моуправног тела, одређену станарину примају за онолико мање, за колико се комисијски утврди износ кирије тога њиховог стана. — То је дабогме и оправдано, много оправданије него да је остало онако како се раније практиковало: да извесни Управници пошта, макар у поштама, у којима служе, ни за

радно особље немали довољно простора, .

најпре за своје становање заузму, а да на исто ни кирији не плаћају.

Ја сам, имајући у овдашњој поштанској згради, која је државна својина, довољно простора, уселио са фамилијом негде другом половином месеца августа 1928. године. Заузео сам, и ако

имам још 6 чланова фамилије, само једну '

мало већу и једну сасвим малу собицу са кујном и то на доњем спрату, јер, дао је Бог те су ме кобне 1915. године „браћа“ арнаути ослободили свих материјалних и других кућевних ствари па ми и не треба много простора.

Решење комисије о износу кирије за овај стан саопштено ми је од стране надлежне Дирекције.

Наравно ја сам одмах, чим сам то ре шење примио, отпочео вршити обустављање ове кирије по платном списку, за државајући узгредно и исносе дуга за исту по месецима, почев од 1 септембра 1923. године — дала којега је ступио на снагу нови чиновнички закон. Међутим, после две “о извршене обуставе дуговања, Ди, сија ми је наредила да вршим само редовне обуставе месечне кирије, а не и дужне, што сам ја са добродошлицом примио.

Али, на лези враже, прошле године

одједаред добијам наређење да то задужење — у целокупном износу од 1050.динара — одмах положим и у касу унесем. ! Ово је на мене деловало као гром из, ведрог неба — и сад се, сећајући се тога наређења, најежим! . Шта сад да радим — Једва и онако крај с крајем, наравно и у здравље веровања чаршије, састављам. — Узмем лепо тај акт и вратим га Дирекцији с молбом да одобри да дужну суму од по 100.— динара месечно отплађћујем и нагласим да баш толику суму и нисам дужан, пошто сам раније већ извршио обуставу за два месеца. Но и поред свега мога копрцања Дирекција је остала при своме, с једином разликом што ми је признала да сам две месечне рате тога дуговања већ исплатио и с тим, да остатак од 910.— динара одплатим у пет узастопних месечних рата.

Што ми је друго преостајало сем да

се иМинистарству, поводом овога, обра-

„тим. — Саставим молбу, утиснем на њу

таксену марку од 5.— динара и пошљем

је Министарству препоручено и на повратни рецепис преко Дирекције.

У тој молби нарочито подвучем факат да и мене држава, баш за то време за које ме поменутом киријом дужи, дугује на име разлике плате, ако не више, а оно бар толико колико од мене потражује. И затражим да, кад већ и ја на ту разлику чекам, и она мене, док се исплата исте отпочне вршити за ово дуговање, сачека, а онда нека се прво оно наплати па мени што остане. Даље сам нагласио и мој пристанак, ако овако не може бити, да дуговање исплатим за 9 месеци, рачунајући по 100.дин. месечно.

(С обзиром на овако оправдани мој захтев, који у осталом није имао супротности ни са законским прописима, сматрао сам као сигурно да Ће Министарство ову моју молбу удовољити ако не, да наплату дуговања одложи до исплате речене разлике, а оно бар да га исплаћујем у девет узастопних рата, — али сам се и у тој нади преварио, јер је и Министарство, на велико моје изненађење, прихватило становиште Дирекције: да наплату извршим у пет рата, што сам, наравно морао и учинити (овог месеца отплаћујем последњу рату).