Наша пошта

Страна 4.

„ПАША ПОШТА“

Прва телефонска станица за јавни саобраћај почела је радити у Њу-Хевену 1878 године. У 1881 години мреже у Бестону, Филаделфији, Чикагу и ЊуЈорку бројале су већ више од 5000 претплатника свака. Годишња претплата је у прво време била висока: тако, у Њу-Јорку су плаћали 200 долара годишње. У току времена, захваљујући прилагођавању технике ка овом новом средству, увећавању броја претплатника и међусобној конкуренцији друштава, претплата је, наравно, бивала мања.

Неудобност индукторне системе, какве су биле све прве системе телефонских станица, принуђавала је проналазаче да траже путеве за упрошћавање манипулације претплатника и телефонискиња при улотреби телефона и, у исто време, да теже централизовању извора струје, који су снабдевели телефон.

Још у 1881 години неки проналазачи.

су стали предлагати станице са системом централне батерије. Почињући од 1897 године та система је почела улазити у праксу (прво у Сједињеним Се_ верно-Америчким Државама).

Упоредо с локалним мрежама развијао се и мађуградски саобраћај, — наравно, понајпре у Америци. У 1892 години успело се да се телефонише средством ваздушне бронзане линије Њу-Јорк Чичаго, на растојању од 1520 километара. У Русији је први пут успостављен међуградски саобраћај 1398 године, између Москве и Лењинграда, ваздушном линијом са два телефонска ланца, од бронзане жице у пречнику 4 мм, који добро служе и данас. =

Наравно, ових 1500 километара, на коликом се растојању могло телефонисати кад се тачно испуне сви технички услови — нису могли потпуно задовољити жеље становништва, особитд аме ричког, растуреног на даљинама које су ишле на неколике хиљаде километара. С друге стране, развитак међуградског саобраћаја и економски обзири "истакли су потребу телефонисања по кабловима и железним жицама. Ма да је решење ових задатака било немогућно при стању телефонске технике онога времена.

Положај се у правцу поправио тек пошто је професор Пупин разрадио теорију телефонског општења на велика

растојања и указао на могућност повећавања растојања путем увођења накнадне самоиндукције ради одстрањавања штетних утицаја (1899 г.).

Пупинови калеми и систем данског инжењера Крарупа (обавијање кабловских жила гвозденом жицом ради повећЋања њихове самоинуткције) допустили су да међуградска телефонија учини један корак напред, корак, чија се потреба осећала већ двадесет година. По: јавиле су се кабловске међугргдске линије (подземне и подводне) и дугачке ваздушне линије. У 1906 години организована је телефонска веза помоћу подземног кабла између Њу Јорка и Филаделфије (168 клм). Године 191 омогућено је телефонисање ваздушном линијом на растојању од 3360 км. ЊуЈорк— Денвер; у години 1913 подземним каблом Бостон — Вашингтон, на растојању 730 км.

У области локалне мреже, последњих година прошлога века и у првој деценији новога мисао телефонских инжењера је напорно радила на замени ручне системе телефонских станица механичном. Тиме се тежило избегавању грешака и прислушкивања, као и обезбеђењу равномерног и брзог, а при већим станицама и економичнијег, опслуживања.

Замисао о механизкцији опслуживања изнео је Консли још 1879 године то јест на три године после појаве телефона. У 1891 години Америчанин Строуџер објавио је своју систему аутоматске станице, која је ускоро добила практичну примену не само у Америци, него и у Европи. Године 1904 инста“ лисане су аутоматске станице у Америци: за 11.000 претплатника у ГрандРапид и за 24.000 претплатника у Лос Анжелос.

_ Друга деценија новога века знатно је гурнула напред питање о аутоматским централама, пошто су се оне усавршавале. С друге стране, џиновске размере телефонских мрежа у огромно великим варошима, захтевали су, ради удобнијег развитка, разбијање централне станице у реонске подстанице, што се са своје стране показивало удобно и економично само при увођењу аутоматског система. __У области телефонисања на велика растојања, друга деценија нашега века