Наша пошта

Тако, на пр., новопостављени начелник Радоје П. Радојловић у начелничкој речи, од 12. УП. 1902, енергично предвиђаше реформни програм:

Струка наша данас има најбољег гзгледа да коракне, не зато што сам ја на врху њеном, него зато што су сви меродавни данашњи фактори пуно вољни да прихвате сваки користан предлог, који испод овог крова буде спремљен и на решење поднет. Струка наша која долази у ред привредних грана, на коју је досад држава доста трошила, треба једном да отпочне, поред узвишеног јој задатка на корист човечанства, давати и обилног вишка прихода. Господи шефовима који су били сретни те их је Отаџбина на страну слала да у туђини виде и проуче светле и мрачне стране п. т. установе, отворено је данас поље да се и они од своје стране Отаџбини одуже.

Дужност и моја и њихова биће да прионемо увести све оне још многобројне видове радња, који су очекивали покретаче, а који ће имену наше Отаџбине признања стећи,трговини и радиности већег полета дати,а државној каси материјалне користи донети. Рекао сам, да ћемо за овакве радове код меродавних фактора потпоре наћи, а посебно, у добру вољу нашег Г. Министра да ће нас озбиљно потпомогнути, нека вам као доказ послужи овај факат. Г. Министар предавајући ми јуче указ о мом накменовању за начелника, овластио ме је да спремим основни закон за нашу целокупну струку, којим законом жели струку напреднијом учинити а државну имовину још боље осигурати, а с друге стране осигурати на праведној основи наше служебенике како указне тако и све неуказне чији је кадар пи женскињем попуњен, ко;и је до данашњег дана остао неосигуран, па и за саме наше служитеље да се учини нешто, јер служећи поштено дуги низ година у старости они су упућени да просе.

Радојловић се одмах решио да струци прибави савремени закон. Издао је, по одобрењу министра П. Велимировића, решење, п. т. бр. 30.265 од 22. УП. 1902, са мотивацијом:

Без сумње је да ово прво „Устројеније“ (Пошт. Заведенија, од 1843) није било довољно ни за оно време, јер одмах треће године (1845) доноси се ново законодавно решење о пошти. У току даљих година, доносе се сва вова и нова решења, уредбе итд. често по 3—4 за годину, док се 1866 није донео закон о поштама, који, са извесним изменама и допунама, и данас важи.

Овај закон могао је, зар, и бити довољан за време када је у живот ступио; али од када је наша Отаџбина постала члан Светског Пошт. Савеза; од када долином плаховите Мораве не одјекују више меки звуци трубе чилог ностиљона, већ громогласни писак хучне локомотиве муњевитог воза, од тада, закон од 1866. није више темељ, на коме би се могла са успехом зелати модерна зграда будућности наше струке. Многе његове одредбе „време“ је давно прегазило, а његове „измене и допуне“ и „укинути“ чланови његови, само су један доказ више његове несавремености још у ранијем добу.

Кад сам ово казао нисам мислио да осудим раније шефове струке за нерад или равнодушност у једној оваквој потреби, што би било узрок да прође толико времена, за које, да је било бољег закона, могло би се много штау струци доброг учинити, но што нису били довољно енергични да и оноштосу бали покушавали у томе правцу приведу у дело. Ова.маса неостварених „Пројеката закона о п. т. струци“ довољан је доказ њихове активности и енергије у овом питању.

Позван својим положајем и овлашћен од стране Г. Министра грађевана, ја сам тврдо решен, да, уз вашу помоћ, Господо, израдим „Закон о уређењу п, т. струке.“, који би, у главном, садржавао такве одредбе, на основу којих би се оставило право искључиво управи пошта, телеграфа и телефона, да своје струке сама експлоатише онако, како то време и прилике буду захтевале. Детаљније, пак, да се потпуно еманципује од утицаја осталих власти и њиних органа, шта више, да јој све власти земаљске буду на руци у свршавању њених послова; да се једном стане на пут злоупотреби са правом на бесплатну поштарину свакојаким корисним и некорисним па и спорт-