Наша пошта

98

се ва породицу једног државног службеника ствара много повољнија ситуација него што је то раније био случај.

Нови 4. 8. садржи још једну важну новину, која је од великог интереса по грађане. Појединци се обезбеђују од штете, која би им била причињена незаконитим или неправилним поступком кога државног службеника при вршењу његове службене дужности. За накнаду ове штете одговара државни службеник као извршилац, али је оштећени појединац дужан да у својој тужби обухвати и државу, ако жели да и њу обавеже на евентуалну одговорност. У случају да се досуђена накнада не може наплатити од чиновника, она ће се исплаћивати из државних средстава. Постоји могућност да држава сама преузме целу материјалну одговорност накнаде, ако је чиновничка незаконитост или неправилност била последица особите ревности у вршењу службе.

У својим одредбама, нови чиновнички закон повабавио се и питањем удруживања државних службеника. Начелно, нови законта удруживања допушта,али под овим условима: да се удруживање врши по струкама и ва сваки службенички ред посебно; удружење се мера протезати на целу земљу, с тим да може имати бановинске секције; удруживање чиновника не може имати ни покрајински, ни племенски, ни верски карактер. Са гледишта крупних државних интереса, значај ових одредаба је више него очевидан.

Доношењем новог чиновничког закона скинуто је са днев"ног реда једно врло крупно питање. Рационалним уређењем чиновничких односа, при чему се подједнако водило рачуна, како о интересима државних службеника и њихових породица тако и о крупним потребама државе и њене службе, створени у сви потребни услови ва добијање једног службеничког апарата, који ће бити на висини општих потреба и интереса. Благотворне последице целисходног сређивања ових односа не«сумњиво ће убрво осетити и држава и њени грађани, што новом чиновничком закону даје нарочити вначај.

Време, 15. ТУ, донело је напис „Два значајна закона“ (о општем управном поступку — 8. у. п. и о чиновницима Ч. з.) од др. С. С., у којему се износи слика директно очајног стања које је било створено законом о чиновницима од 1923. Тај вакон, вели, није задовољавао нити интересе службеника нити јавне администрације, донео је, истина, неке врсте изједначења законских прописа на томе пољу, а то ивједначење претпостављало је за велики део државе једну осетну реформу на горе, а ва други део државе није значило побољшање. Отварана су врата свим могућим намерним и ненамерним мимоилажењима и извитоперењима намера законодаваца.

Чланкописац сматра да је новим Ч. 8. жељена реформа «срећно изведена за највећи део држ. службеника, а њој ће следити у истом духу и реформа за службенике државних