Наша пошта

298

1903. Написи Данчевићеви и овде се одликују здравим погледима и борбеношћу. У „Првој речи“ довикује: Ми морамо створити угледни положај п.т. установи и заслужно место њеним органима. Напис „Чиновничка пасторчад“ брани пл. особље. Други број потенцира улогу „Прогреса“ да, смело корачајући напред, буде ехо живота — српских поштара и телеграфиста. У чланку „Да се изјаснимо“, Данчевић мисионерски говори:

„Онако исто, како је трудни поштанско-телеграфски радник умео себе одлично да усаврши и отаџбини пружи своје пожртвовање и корист, исто ће тако умети себи да подигне достојан ство, које му по праву припада. Сврха „Прогреса“ — сврха свих п. т. радника, племенита је, праведна и жртава достојна.

„Да нема мрака не бисмо умели ценити светлост — да нема рђавога, не бисмо умели довољно оценити: колико вреди добро. Да се није нашло два-три примерка, који су поздравили „Прогрес“ негодовањем — не бисмо умели оценити величину појимања свести свег особља поштанско-телеграфске установе. Усамљени примери толико су ништавни, да о њима нећемо ни говорити; забележисмо једино тога ради, да покажемо свем особљу: колико је светлост чиста и јасна, кад превриво баце поглед на ништавни мрак. — Задаћа „Прогреса“ исувише је светла да се може спуштати и у тамне сфере; вато „Прогрес“ неће никога анатемисати, но на против, помоћи ће и тим душама да изађу и угледају светлост.

а Извуците се из тамних јазбина вашит на светла дан, изиђите, то није тако тешко, славно је оживети на 6слом свету п пут, је по њему тако светао, тако примамљив... Испитујте, мислите, читајте!... вала развитак то је срећа. вала.“

„И у времену када је живот поштанско-телеграфских органа бивао у највећој апатији, често се је међусобно дебатовало: шта је то узрок, те ми поштари и телеграфисте немамо ни удружења ни свога органа — листа. Тему ва ова размишљања давао је живот других установа около нас: виђајући свуда рад и организовања и ми смо се који пут питали: вбог чега је код нас завладала та општа индиферснтност. Млађи су радници пребацивали за све старијима и снима на већим положајима, да је за такво стање њихова одговорност на првоме месту, јер се без ауторитета неможе ништа радити. Старији чиновници са вишим положајима, обично би ка ово одговорили: да су они радили у своје време а да садања млађа генерација неће да ради, међутим, они би радо потпомогла. Ми бележимо ово колико да се не заборави, као што ће мо забележити и у будуће: ко ће нам помоћи, а ко одмоћи. Свакојако, одговараћемо кадгод времену за све, зато смо нашли за нужно, да се изјаснимо. К. Данмевић,“