Наша пошта

287

у дотадањем службеном односу; Војна је обавеза дужност, али и право сваког држављанина, па због тога не сме да буде оштећен у осталим својим правима, нарочито према својим вршњацима, колегицама и друговима неспособним за службу у војсци. Кад је одслужење обавезног рока у војсци право, логтично би било да има дотични службеник и какво право више, а не да се ставља ван закона, губи сва права и запоставља се и према својим друговима неспособним за војску као и женскима. ;

Овај неправедни и неприродни однос озакоњен је већ Законом о чиновницима од 1923. Већ тада појавиле су се жалбе, нарочито са територије ван бивше Србије и Црне Горе, где је. било то питање на потпуно други начин регулисано. Тада се је већ обећало да ће се то стање првом приликом поправити, али је сада изашао нов закон о чиновницима као и нов закон о устројству војске и морнарице, који су задржали исте одредбе.

Ове су одредбе биле фаталне ва све службенике бивше Србије и Црне Горе,ратнике, који су провели по 5 и више година у рату, па напослетку су изједначени са друговима који су ступили у државну службу после рата. Овим је службеницима са мобилизацијом престала служба, а пошто ва време рата нису могли да буду разрешени војне обавеве, то су на истој дужности остали до краја рата, а у државну службу грађанског реда враћени су тек после рата односно после демобилизације. Ово је време тим службеницима признато за пензију прописом чл. 282 Финансијског закона за 1922-23, а после ступања на снагу Закона о чиновницима од 1923, и за степеновање основне плате, али не и за напредовање сходно одлуци опште седнице Државног савета од 3 октобра 1928. На тај се начин дошло до куриозитета да су например свршени ђаци П. т. школе из 1913 и 1914 постављени исте године за привремене поштаре, а већ са мобилизацијом 1914 престала им је служба. Овај престанак је трајао све до демобилизације односно отпуста из војске по прилици 1949. На тај су начин ови најзаслужнији службеници изгубили за напредовање по 5 и више година, док се је то време рачунало њиховим друговима неспособним ва војну службу. као и женскима које су свршиле исту школу. Да ли је то пра· веднод Сумњамо да би и најогорченије поборнице ва женска права могле донети неправеднију и по мушкарце лошију одредбу.

Да останемо баш на горњем примеру. Ови службенициратници навршили са дванаест година поштанске службе, т.ј. службе која се по ранијем закону рачунала за напредовање тек 1930, док су то њихови другови, не учествујући у рату, као и женске стекле већ 1926. Уколико су и ови службеници били већ тада унапређени, враћају се сада натраг по пресудама Државног савета са којима су поништена њихова унапређења, с обвиром на поменуту одлуку опште седнице.