Наша пошта

329

БССЕ НОМОМ,

У собици слабо осветљеној лампом крај тастера дрема, наслоњен на астал човек. Уморан је. Ноћну службу има. Сваку другу ноћ он, за корицу хлеба, поред дневне службе, да проведе тако мора, јер служба је таква !

Уморан је. Дрема... Глава му је тешко клонула на груди. Лице испијено, измучено патњом, муком, немаштином. Троје деце има и болесну жену.

Плата му је мала, деца увек гладна, боса, гола, бедна...

Јадан не достиже ни да их нахрани,

а жена, сирота, онако болесна

пати — не због себе, што јој нема лека, већ због бедне деце — мајка мученица !

Човек дрема.,. У полусну сања: Као Бадње вече, он у новом руху,

а дечица, исто лепо обучена,

од весеља кликћу. Жена гозбу спрема и радосно, благо смеши се и кара дечицу немирну, да оставе тату. Мали Мика чупа татицу за косу, бата. Јова секу оборио на под,

па је гура под сто; секица се брани па чаршав са стола дохвати и трже. Са астала тањир паде па се разби...

И човек се трже, па протрља очи,

Тастер куца, зове... Зар никога нема 7 Зар се тако, друже, врши служба, је ли Сутра саслушање, — десет од сто казна.

Човек иде кући утучен и јадан.

На прагу угледа дечицу где стоје

и чекају да им он донесе хлеба...

И мали Микица, кад угледа тату, рашири ручице, па поче да јепа:

татице, гладан сам, дај ми, дај ми хлеба!

"о