Наша пошта

„Уколико је политичка средина. културнија, утолико су и оруђа за политичку борбу културнија, уколико је политичка средина некултурнија утолико су ита оруђа некултурнија. И у Србији не може битидрукчије: колико је културна, толико су и оруђа за политичку борбу културна.

„Оно зито још једном хоћемо у овом чланку да нагласимо, то је ово: нека ву у нашој политичкој борби сва средства допуштена; нека се у њој употребе сва оруђа; послужимо се у њој свачим другим, само поштом не. — Само поштом не.“

Истичемо извесна места у „Н. п.“, из реда здраве народне филозофије. Уредник „„Наше поште“ опсервираше: „Ах! тај трбух многима. је дошао главе. — Сумњалице никад неће доћи до циља; а ми (поштари), нарочито, треба да се отресемо те болести. Као што видите, ми таљигамо полако али истрајно. Радио сам и дао струци све што сам могао, а да ли ће ко рећи хвала", последња ми је брига...“

„Наша пошта“ му је стварала и непријатности. Неки надлежни, на пр., једном приликом замерио је г. Павловићу што је у згради поште, којој је био управник, изложио — ва рекламу и оглед — свеске „Наше поште“ коју је уређивао. Внао је реплицирати. Непродуктивни елементи, кад не могу да сами раде, понекад хоће и друге да ометају.

Тешка је и неравна била борба коју је водио г. Павловић. Као вођа на позицији, храбрио је и ,јсеоколио“. А какви су били одзивиг Навешћемо два из 1912, који ће покавати да је г. Павловић био у праву, да је погодио пут, да су га бар извесни разумели.

Г. П. Матић писао је „Н. пошти ':

„Лист стручни потребан нам је свима као насушни лебац. Струци и особљу биће од велике вредности. — Крајње је већ време, да и ова струка добије свој савремени стручни лист. Крајње је време мртвилу и дремежу. Крајње је време нераду и нетежњи ва што већим и стручним образовањем“.

Г. Димитрије Влатановић писао је г. Павловићу, из Париза:

,„„Свакако да ћеш у првом реду имати да се бориш са материјалним незгодама, које су биле разлог да престану пре времена излазити сви досадањи наши стручни листови. Ипак ја се надам да ће твој лист бити боље среће... Желећи ти успеха у започетом раду, ја се надам да ће целокунно наше особље, иако врло рђаво награђено, дати и последњи свој обол за једини свој стручни орган. Јер, веруј ми, ни на који други начин нећемо на се обратити пажњу надлежних, до једино својом оданошћу служби, пратећи развиће наше установе у културних земаља и следутући, уколико нам је то могућно, прогресу и телеграфији у телефонији, који је последњих година огроман“.

Обнављајући „Н. п.“ после уједињења, г. Павловића писао је: „Ми то чинимо и ради тога да равуверимо ону господу која мисле да је радно особље п. т. т. струке аутомат чији се осећај и разум не простире више од оног фаталног круга где треба ставити поштански жиг“.

Г. Вој. М. Пешић поздрављаше обнову листа 1925 г.: „Са своје стране, ваинтересовао сам омладину, и мислим да ће поред овога бити плода и да ће већи део искрено сарађивати на листу. Желети је само, да овај наш лист не буде судбе воденог цвета која је тако неумитно погађала све досадање наше листове... Жеивотна је потреба да имамо наше стручно гласило. У њему да поведемо борбу, не интрига, не партизанства, не протекција, не ропског и лицемерног ласкања уображеним неличинама, већ борбу стручне епреме и способности. — Да у овоме покрету заборавимо све личне зађевице, а они ван покрета да не буду сујетни, "већ сам покрет приме и за свој, па се према њему као таком и понашају На тај начин, покрет ће бити отипти, а највише место у њему припашњће најбољем међу нама, што нас све, мислим, не може жалостити већ само. радовати“.