Наша пошта

245

у телефонске претплатнике. Том приликом износи и услове и цену за месечну претплату. Тај његов позив, написан пре пола столећа, који је изашао у поменутом листу 24 децембра 4882, овако је гласио од речи до речи:

Апарат за разговор на даљину — Телефон

На основу лате ми концесије највишим указом од 27 новембра 1. год. за подизање телефонских штација у Београду — односно у Србији, јављам поштованом грађанству да сам већ у велико предузео припреме и да ћу у најскоријем времену приступити самом раду, с тога ово јављам г. г. фабрикантима, трговцима, залругама, јавним заводима, редакцијама, докторима, апотекарима, гостионичарима и свима осталим корпорацијама, који по природи свога посла имају честог саобраћаја са Београдом и његовом околином, па би желели да се с њим разговара и споразумева из своје радње, да ми се пријаве ради уписа.

Услови су за претплату ови:

Ко жели једну или више штација имати, мора се најмање за три године обавезати да ће долеозначену цену за све време платити,

За сваку штацију по вароши плаћаће се по 20 динара месечно, а ван вароши од сваког километра још по 10 динара више.

Сваки абонемент има право, са сваким који овакву штацију има, разговарати, а да се ови абонементи знаду, то ће сваки поред апарата, добити све штације наштамлане.

Овакви су апарати у целом свету код свију европских дворова, надлежатељства, позоришта, ватрогасних друштава итд. примљеви.

Цене сам ставио такове како ће моћи, налам се, наше грађанство што више и што скорије одазвати се и са својим поруџбинама удостојити ме.

17 децембра 1882 г. Београд П. Михајловић

– . · _ тех.-физ. механичар

Овај први апел на престоничко грађанство, баца пуну светлост на сам почетак рада око оснивања прве телефонске мреже у Београду и то ће послужити будућем историку као помоћна грађа за повесницу нашер телефона.

После овор првог корака, учињеног преко јавности, Михајловић је држао као у воску, да ће Београђани похитати са телефонским пријавама и да ће се грабити за упис, утркујући се ко ће пре добити телефонску везу, било у својој кући, у своме дућану или канцеларији. Али се у томе био преварио и дошао је врло брзо до разочарења.

Кад је видео да су Београђани остали потпуно равнодушни на његов позив за упис, Михајловић је онда, — бојећи се да му не пропадне добивена повластица, ако не почне свој посао око подизања телефонске мреже у року од 6 месеци, — покушао једно друго, ефикасније, средство. Наиме, уз припомоћ Косте Радисављевића, инжињерског капетана, Михајловић је подигао прву телефонску линију од 300 метара дужине, између палилулске касарне и географског одељења Мин. војног, које је онда било смештено на спрату кафане «Код три листа дувана», на углу улице Милоша Великог и Краља Александра. То је учинио 14 марта 1883, и онда је одмах позвао Министра војног, ђенерала Тешу Николића да разговара преко телефона са капетаном Радисављевићем, доцнијим инжињерским пуковником и министром грађевина. Ђенерал се одазвао Михајловићевој молби и био је веома изненађен кад је на телефону познао глас свога саговорника. Онако задивљен и одушевљен, ђенерал је одмах отишао у Двор и о томе реферисао краљу Милану, молећи га у исто време да пође са њим у Министарство да се о свему томе лично увери. Краљ му је учинио по вољи, и кад је завршио разговор на телефону и био веома задовољан, онда је наредио ђенералу да има у виду, да се у наредном државном буџету унесе што већа позиција за подизање телефонских линија између Двора, касарна и квартова.