Наша пошта

оуп1 06201“. Чланак намењен само животу колега у Југославији био је читан са живим интересовањем.

У Прагу је био тада и колега Трипковић, из Београда, који је из властите иницијативе тражио наше функционере, (у организацији), али се нису нашли. Писмо које нам је послао по повратку кући, добио сам у руке тек ових дана. Поздрављам мисао у њему за збижење п. т. т. службеника „држава Мале антанте. О самој ствари говорио сам са колегом Роћагсет. јер смо у Прагу размишљали о истој ствари пре неколико година. На Мадридском конгресу светске поштанске Уније, пре 10 година, делегације наших држава састале су се заједно и расматрале још онда питање о зближењу п. т. т. чиновника Мале антанте. Мисао заиста лепа ч можемо се само чудити зашто ни до сад није остварена! Можда је разлог томе, што су п. т. 1. чиновници, нарочито средњоевропских држава, имали толико послератних брига за своју егзистенцију и за стварање нових администрација, да стварно нису ни имали времена прићи овоме делу.

Данас, поново је тај план на помолу. Само је потребно наћи неколико оданих пропагатора. и могли бисмо убрзо конкретно приступити ка делању. Развој модерне технике народе узајамно приближава. Светека економија чини државе једну од друге све више зависном. Велика друштва и идејне корпорације организују се на основи међународној. Састају се, дебатују и утиру нове путеве човечанству.

П. т. т. чиновници нашли би сигурно доста разлога да лично следују осталима. Железничари у томе су далеко испред нас. Терен је припремљен за остварење прве етапе, те да се сакупе п. т. т. чиновници Југославије, Румуније и Чехословачке. Програм би одмах, у почетку, био доста 6огат. Дужност нам је следовати заједнички нове методе стручних организација. Расматрати развој поште телеграфа и телефона у суседним државама. Посветити пажњу стручном школском васпитању особља, нарочито млађег нараштаја и мислити на његову будућност која је, изгледа свуда хрђава. Организације треба да узајамно чине посете, да мењају и објављују извештаје о нашим успесима у организацији, о нашим радостима и болестима. Пружити руку слабијим и сабрати храброст и снагу јачих. Склонити границе. Јер као што оне не сметају (границе) нама у службеним односима, не могу нам сметати ни у заједничком стручном раду организација. Морали би раширити свој програм и на политичком пољу: помажући преко својих организација у свима државама све силе које раде на одржању трајнога мира између држава и народа. За нас остаће трајна радост, што је прва појава и мисао дошла са југа, од наше браће Југословена. Желимо да дође стварно онај дан, када ћемо моћи пружити руку руци, и у лице рећи једни другима: како се