Наша пошта

264

наставнику, и то се могло донекле разумети и правдаги, али не сасвим, јер кад падне команда највишега шефа у струци, она се мора и извршити, а са мало добре воље и умења, могле су се савладати и финансијске тешкоће које долазе од буџета, да по средини није било нешто друго, што такође, рђаво карактерише односе и људе у нашој струци, а то је инат према извесном броју људи у струци, који би једино могли доћи у обзир као кандидати и такмаци на конкурс. И пошто је инат одувек био рђав саветник, а мржња одлика некултурних индивидуа, наредба министрова је држана у фијоци, исто онако као што је и Уредба дуго држана, да би се добило у времену и у новој политичкој констелацији више овлашћења за „прогресиван“ рад. Тако је дошло до тога, да се Историја пошта дефинитивно проскрибује и тако рећи изнесе на индекс забрањених школских предмета, што потпуно одговара оној мрачној тежњи средњега века када су спаљиване безбожне књиге па са њима и људи који су их писали, Али нека запамте наши нови назор стручњаци да тиме није и неће престати научни интерес, већ напротив,сузбијан намерно и свесно он постаје неодољивији и јачи. И доћи ће један дан, кад ће престати овлашћења да поједини људи могу рећи: „То је моје право ијаћу дати предмет ономе предавачу кога ја зато наименујем и кога ја хоћу.“

Код оваквог схватања и упражњавања подељене власти наравно стручно васпитање не даје ону корист коју може дати утакмицау раду на стручној књижевности и борба за: школу, коју треба да држе и имају у рукама само они претставници струке, који имају, не само највише поверења и милост тренутнога шефа струке, који врло често ни сам није стручњак, већ деташирани партијско-политички човек, него они који у струци имају највише практично и научно искуство, а иза којих, као несумњиви доказ њихове спреме и споссбности треба да стоје њихови стручни, научни радови: расправе, чланци, предавања, есеји и слично. Систем по сили овлашћења и ћефу треба заменити овим системом одабирања по стручној спреми и способности, бару школи ишколској политици ако се то нећеин не жели спровести иу одабирању старешинског кадраи свуда где је потребно извести реформе и регенерацију у

струци. Из цигло ова два примера, који потпуно доказују нашу тезу, лако је умотрити: који су то лајтмотиви — којима су се

руководили наши управљачки кругови у школској настави, Није потребно рећи да су то и најгори који се могу као такви узимати у обзир. Они су огледало рђаве прошлости, која изгледа ничему доброме није научила људе у нашој струци. Они још живе у тим преживелим и осуђеним идејама и ма-