Наша пошта

313

Наше памћење омогућено је благодарећи способности акумулације ове електростатичне енергије доведене тако у нашу психу. Али, сад се поставља питање: како постаје свесна радња» На то питање труди се да одговари савремена психологија.

Резимирајмо што смо довде рекли.

Све се понаша као један савршени радиапарат. Енергија зрачи са предмета из спољнога света. Рекли смо да су то таласи електромагнетске природе. Они нападају мрежу наших нерава, која се при томе понаша као антена. Нерви доводе струју до мозга, који је централни орган нервнога система и седиште наших свесних радња. Кора великога мозга је такође једна увелико разграната мрежа, која се и сама понаша као антена. Има их најразноврснијег облика: од одвесних — нормалних, и додирних — тангенцијалних кончића до праве лепезасте антене какву сретамо и виђамо у радиотелеграфији. Сви који знају нешто мало физике, знају и то: да свака струја развија око себе једно електрично поље, При уласку и изласку из тога пољааи у његовој близини рађају се индуциране струје. Ништа другојачије не бива ни у нервном систему који је састављен од неурона. Неурон је ћелија. Више таквих неурона чине нешто налик на једну малу електричну батерију или акумулатор. Ове ћелије нису непосредни, галвански спој елемената, него оне, као што смо већ казали, добијају електричну енергију индуктивним путем из спољнога света, и према томе, извор њихове енергије је спољни надражај. Улогу психодетоктора игра онај нерв који је индуциран и као такав надражајем примио енергију саопштену му из спољнога света.

Сензориумом зовемо оно место у мозгу за које претпостављамо да је средиште свих наших свесних радња. Сензорни нерви, т. ј. они који играју улогу детектора и телеграфских линија које улазе у велику станицу — сензориум — јесу двојаког типа. Једни су соматички, који спајају са мозгом наше чулне органе, као например: очни нерв који служи за визуелне манифестације; ушни за звучне; носни за мирисне и т. д. Други, који нису распростити по површини организма, него смештени у унутрашњости његовој и врше нарочите своје функције на извесне унутрашње органе и жљезде, зову се симпатички или вегетативни, (у науци до скоро сматрани као центрифугални). Они су телесни сензорни нерви за примање унутрашњих телесних надражаја а специјално за бол. Такав је пегуш5 уасиз који инервира срце и покреће га на рад: пегуџв зутрансиз и др.

Оба типа нерава доводе индуцирану нервну струју до одговарајућих центара у мозгу у којима се одигравају свесне радње. Какор О томе ћемо сумарно рећи нешто на крају овога чланка.