Наша пошта

317

цитета 1932. У идућем броју изнећемо као полазну тачку даљих расматрања опште линије ове теорије, која је у пркос доста чудноватих тврдња, тада била примљена као општа.

— Наставиће се. —

Превео: М.В.

+ ЧИТУЉА

Михаило Д. јездић, инспектор Министарства пошта и телеграфа у пензији преминуо је 29 августа и сахрањен на Новом гробљу

Јездић је рођен 9 августа 1855 године и припадао је оној старој генерацији телеграфиста која је послужила Отаџбини још 1876, 77 и 78 године, у ратовима за ослобођење и независност српскога народа, Са својим друговима, добровољцима у војном телеграфу, ушао је концем 1877 годинеу ослобођени Ниш, где су затекли турске телеграфисте у нишкој тврђави и заузели њихова места у турском телеграфу. Постављен је за привременог телеграфисту друге класе нишке станице 26 новембра 1878 и са својим друговима послужио у оном времену када је нишки телеграф био међународна контролна станица, пренесена из Алексинца, преко које је ишла цела међународна телеграфска радња између Европе и Азије, од које је Србија имала велике користи од међународне транзитне таксе. Од те његове генерације војних телеграфиста из Ги П српско турског рата, данас се налазе у животу само још пет његових другова: Тоша Митровић, Драгутин Владисављевић, Миливоје К. Прендић, Бранислав Ђ. Бујдић и Дим. Ц. Ђорђевић.

Михаило Јездић послужио је у оном бурном ратном времену, када још није био ступио телефон у употребу као саобраћајно средство и кад је цела наша војна администрација са хитним операционим депешама прелазила само пре. ко прстију малобројних војних телеграфиста.

Доцније је Јездић послужио као наставник у државним поштанско телеграфским школама. У служби је провео преко 40 година.

Име Јездића остаће забележено у аналима п. т. струке предратне Србије као и Југославије. Одајући му заслужено признање, не смемо заборавити и његову највећу жртву коју је дао у рату за ослобођење и уједињење — свог јединца сина, хероја, који је у валима Средоземног Мора нашао гробницу и вечни мир. Овај ратник, херој и витез је као син био достојан оца а отац достојан сина. Слава им!

| дЦцЂ