Наша пошта

П

апарата, те би Радио друштвима, као и Поштанској Управи, била учињена велика услуга, да се на који ефикаснији начин ови присиле на плаћање радио претплате.

Нови Сад АНТУН ШТАНЦЛ

ПОШТА НА БАЛКАНУ СРЕДИНОМ 19 ВЕКА. (Ђорђе Урхази: Слике са Истока 1854)

Објавио Д-р Мопиз п, т. секретар у листу МасуагРоз!. Урхази Ђорђе пештански новинар путовао је 1854 год. кроз Србију на исток. Као ратни известитељ дао је извештај о својим доживљајима и опажањима у свесци од 13 табака, Књига му је интересантна, писана живахним стилом. Нас интересује у првом реду онај део који се односи на пошту.

Из Пеште пошао је на пут пошт. брзим колима. „1 ја: нуара 1854 год, у вече, пештанске улице прекрила је густа магла, али ни време није било рђавије од мога расположења“ каже иисац, јер је, како додаје, предузео дуги пут са којега није знао да ли ће се жив вратити. У зимско време путовање на исток није био ни угодан ни лак задатак. „О пароброду није могло бити ни речи, пише у својој књизи, — за отварање железнице до Сегедина чињене су тек припреме, био сам дакле упућен на брза поштанска кола, која су из Пеште у Земун полазила обично двапут недељно. Станице које је означавао весео глас поштанског рога изостајале су врло полагано иза леђа путника. Настојали смо истина брже терати, али нам се настојање сломило на непромостивим запрекама ради хрђавих путева. Брза кола лагано су могла напредовати, где се у добром времену са 4 коња могло ићи брзо, сад и са 8 коња једва смо одмицали,“

Било је довољно времена за размишљање, али мање за разгледање, јер је хладан ветар онемогућио сваки изглед кроз прозор кола. Праћен непрестаним ветром стигао је путвик са друговима у Мохач, одатле у Петроварадин, где су се једва задржавали. После мукотрпног пута од седам дана стигли су у Земун, где су се одморили од напора дугог пута, да се одавде крену на још тежи и напорнији пут кроз унутрашњост Србије.

За време путовања кроз Србију често је чуо речи „турски татар“, „руски татар“ што је означавало лица која су по највећој хладноћи за кратко време преваљивали невероватно дуге путеве и преносили писма, Ове људе за дивљење замишљао је као праве Татаре и са великом љубопитљивошћу чекао, да се с њима сретне. Приликом једног пута искрсла су пред њим два коњаника и приближавала му се силном брзином. |