Наша пошта
13
дисциплинској одговорности; 4) Однос између кривичне и дисциплинске: са кратким излагањем имовинске одговорности; и 5) Важност одговорности пл. службеника 955 402 до 404 кривичног закона.
Предмет моје расправе су два питања од особите важности, која су уједно и основа правног положја државног службеника а и одговорности уопште, иза која ја сматрам да донети записци нису тачни.
| Најпре што се тиче правне ситуације државног службеника. У питању је природа службеничког односа према држави.
Ту г. Тодоровић каже: „Однос између државе и службеника регулисан је уговором, дакле уговорна однос“ Међутим ово питање о природи службеничке ситуације, које је г. Т. тако једноставно решио, спорне: је прироге, то јест у науци о њему постоје различита мишљења. Она се углавном могу свести на два схватања: прво, да је службеникова ситуа» ција уговорног карактера, а друго, да је то легална (законска) ситуација. Смисао првога мишљења је у томе: да су држава и службеник уговорачи, дакле странке, које закључују уговор, у коме су садржана права и обавезе за уговарајуће стране Из појма уговорне ситуације службеника слелују ове последице: 1( држава и лица који жели да ступи у државну службу, имају слободну вољу за закључење уговора и следствено томе 2) појединац не може бити приморан да ступи у државну службу и 3) Уговор је јавноправне природе јер је једна уговорна страна држава као. јавно правно лице. Друго мишљење састоји се у томе што: |) правни положај држ. службеника регулисан је законом који преставља вољу љржаве без учешћа и пристанка државног службеннка и 2) појединац не може одбитити пријем држ. службе кад га држава позове, односно држава га може принудити на ступање у службу.
Присталице овог другог мишљења оперишу разним аргументима, Они најпре, наводећи елементе уговора уопште, тврде, да за уговор битни елементи, погодба и обострана сагласност странака, не постоје код односа службеника и државе, јер између њих, у конкретном случају, нити има погађања нити мора бити сагласности обеју странака. Примећују,да појединац не може мењати услове које предвиђа закон Али овде присталице противног мишљења могу ставити две примедбе. Прво погађање вије битни елеменат уговора, то је само обично редован елеменат за постигнуће сагласности, то је начин закључења уговора. Друго, службеник. ве може мењати законом постављене услове зато што су то састојци во ље друге странке, државе (која вољу изражава путем закова), и што је у тој вољи садржан императивни захтев, да се ти услови не могу мењати од противне или ма које стране и самим тим онемгућено је погађање, које као физички услов уговора обично прати закључење уговора У питању сагласности воља они доказују да држава може и принудним путем доћи до државних службеника. Факат што данас држава не принуђује држављанина да буде државни службеник објешњавају тиме, што зато“ нема потребе, јер међу многобројним грађанима, који се нуле, она може да врши одабирање. Као што је служење у војсци општа обавеза, а не уговор, исто је тако и за службенике општа обавеза, али већа понуда него потреба чини, да држава не долази у прилику да се послужи таквим правом. Служење у војној служби не може се разликовати од служења у грађанској служби, јер прва служба долази у војну мисију државе, предмети грађанске службе су разноврсни задатци државе, без којих ни они први неби могли добро стајати. Све је у ствари само потреба општег интереса. У свим својим делатностима, где држава не може због природе“ ствари или због немогућности супституције извесних лица (сведока на пр.), она принудним путем остварује своје задатке: (експропријације, општа обавеза сведочења, вештачења, обавеза служења у војсци и др.)
Кад се тако утврди да сагласност воља нији састојак службеничког односа, уговорна теорија постаје нелсгична.
У прилог овог мишљења наводи се често и забрана штрајка држа вним службеницима, што је радницима, под уговорним режимом, допуп тено. Присталице уговорне теорије на тај аргумент одговарају: да то тражи општи интерес јавних служби. Али овакав одговор обухвата, могућност принуде грађана да обављају јавну службу,