Наша стара трговина : прилози културно-историјски и етнографски

па

"тим панађурима су, док је вођена воловарска трговина товљењем говеди у суватима, куповани и волови, па изгоњени у сувате, у којима су товљени до августа, а тада кретани ради продаје у Дубровник, и у Приморје у опште,

Најважнији су, и у средњем веку па и до пре 70—80 година, били панађури јесенски, чија је сезона отпочињала од Илинудне и трајала до самога Ваведења: на њима је народ продавао острижену вуну, коже, мед, восак, зрео кајмак и сир, и друге своје производе, међу којима и пригојену ситну и крупну стоку за посјек. У тај период су падали оба ваљевска чувена панађура: илински и миољски.

Од великога значаја су ти панађури за народ били не само тога ради, што је он на њима продавао (или размењивао) своје продукте, већ што је; том приликом, снабдевао кућу с оним, што у своме газдинству није могао израдити.

Али, с развитком саобраћаја и трговине, панађури су изгубили и све више губе свој ранији значај: сељак се може свакога дана снабдевати на прагу, код трговца и занатлије, свима потребама: набавити соли, косу, срп, и све друго, што је, раније, о панађуру куповао. И своје продукте он сад продаје свакога дана; чак и гојење стоке није више везано за сезону: и свинче и говече се сад могу гојити у свако доба године, па у свако доба године и продавати. При свем том, значај панађура није се сасвим одживео; потреба за њима је очигледна, Само би их требало редуцирати: код развијенијег друмског, железничког и бродарског «саобраћаја нису потребни

3»