Наша стара трговина : прилози културно-историјски и етнографски

= 46 =

Зато су. од некога времена, отпочели ниџати сеоски дућани. „Трговачку радњу, вели Мита Петровић („Финансије и установе обновљене Србије“, 1. 287), у селу није могао свако имати. Право на држање дућана издавао је крагујевачки Велики Суд и могао је отворити само овај, који је имао дозволу судску, „дућанско објавленије“. За објаву ову плаћала се један пут за свагда такса од 500 гроша.., Овај приход налазимо у благајничким књигама први пут 1831 године и трајао је до 1838“.

Први писмени траг, на који се о сеоским ду ћанима наилази, јесте указ Намесништва од 6 септембра 1839 год. Он дословно гласи:

„Имајући у виду, да треба да се трговина сваким возмошним начином спопјешествује, као и то, да би се житељима Отечества нашег најудаљенијим од вароши, учинило олакшење у набављању потребни им ствари, тиме, кад би се и по селима дућани отворили, чим би се истина штета трговини варошана наносила, ничим мање немогући отварање дућана по седима по све забранити, почем је по сили благотворног Устава Земаљског слободно свакому водити трговину, Намесничество Књажевског · Достојинства у согласију са Совјетом књажевства Србског, дозвољава да се у сваком селу само по један дућан ради најнужније ствари за сељане отвори но да неби се ови дућани умножили ма штету трговине варошана, решило се да онај, који отвори дућан у селу, за исти буде дужан аренду годишњу од 50 талира плаћати селу тога општини, која ће приход овај на благоугодна заведенија своја упо- требити,“