Наша стара трговина : прилози културно-историјски и етнографски

вд ==

И, одистг, Вук у своме Српском Рјечнику код речи бакал објашњава : да је то „трговац што про„даје сир, масло, меди т. д.“

Још је нешто вредно поменути: на пијаци вересије нема. Што ко купи има одмах да плати. Али, ги у вароши вересије нема; сељаку се још ништа на вересију не даје, већ се на пијац износи готова роба, јер се она тамо мора у готову платити, те купац не може ни поумити да је на вересију тражи.

Због тога бакали у Скопљу немају вересиских тефтера. Ни други продавци не кредитирају муштерије ; с тога је и употреба рабоша врло ограничена: једва сам их на 3—4 места нашао.

У Скопљу имају две врсте рабоша. Једним се служе бојаџије, они што се баве бојењем пређе сељацима; другим се служе хлебари (фурувџије) који дају хлеб на вересију кли примају на пециво разноврсву мавџу.

Рабош је код бојаџије мање дрвце, танко садељано и заравњено с обе пљосне стране. На њему „се изрежу знаци, па се пиле одсече а квочка веже "за пређу (плетиво). У старим границама се пиле даје „сопствевику плетива; овде се то не чини, већ оно служи бојгшаји за разликовање разноврсне пређе при бојењу.

Код фурунџија је рабош већи, дужи. Често пута је дугачак читаво пола метра. На рабош «се муштерији даје хлеб: кад дође да хлеб узме, муштерија донесе пиле, које фурунуџија састави са жвочком, и онда и преко квочке и преко пилета направи онслико зареза, колико је муштерија узео хлебова, па опет муштерија узме пиле а фурунџија задржи квочку. Тако се бележи и пишерма.