Наша стара трговина : прилози културно-историјски и етнографски

— 85 — 7

пресечемо гајтан на једној кеси, и стрпамо је у недра једноме од другова, пошто смо, претходно, пребројали колико новца у кеси'има. Онда пођемо у вашер; напред иде онгј у кога је осечена кеса. Кад будемо у средини вашера, онај, коме је, као бајгги, одсечена кеса, отпочне викати а онај, у којега је одсечена кеса, стане бежати. На вику се згрецају пандури, ухвате онога што бежи и одведу у чардак. Тамо је, већ, комесар (капетан, срески начелни«), коме се пожали онај коме је кеса као бајаги одсечена, а ми остали сведочимо. У недрима онога што је бежао, одиста се нађе кеса и у њојзи новца онолико, колико је „оштећени“ рекао. Тада комесар казни коцкара с 25 батина, како је, тада, по закону било. Ми, тада. кријући подметнемо пандуру један дукат: да га много не луче, а он удеси те га туче дреко прста, т. ј. врло јако замане прутом, али га преко прста спушта, те јако не удари. Али, зато се, ипак, осуђени коцкар из свега гласа дере: та дерњава привуче силан свет. ИМ док дерњава траје, — а она, зато што пандур развлачи ударце, траје дуже ми зађемо, па томе свету, који се тако начетио, сечемо и вадимо кесе, па благовремено измакнемо. Кад бој престане и стане се свет разилазити, осете многи да су им кесе одсечене, али ми смо већ ван сваке опасности, Дође, тада, нама и „бијени“, те изручимо новце и поделимо“.