Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

144 МАРКО ЦАР.

— Има их и више... Ал треба да знаш, да би се у овом граду могло настанити три пута толико народа — толико је кућа празнијех. 'То је као велика „капунера"“, у којој држиш један, два пара кокошију, а могао би их спратити десет. Уосталом, нијесам рекао да се у свима црквама служи. Има ихи које не раде...

Тако разговарајући бејасмо стигли пред неки стари фрањевачки манастир, те се устависмо да му над сведеним вратима прочитамо латински натпис, кад ал из њих испаде на пречац млад, збојит фратар, осредњег раста, ошишане главе, ниска чела, с лицем на ком се огледаше здравље и чежња, за уживањем. = Ваљен Исус! — јави му се Матавуљ, који га канда познаваше лично.

=— Вазда буди! — одазва се фратрић и пође даље.

Мени нешто сину кроз главу, и обазревши се за редовником, рекох у чуду:

— Бога ти, Симо, бјеше л' оно онг

= Ко онг

— Та он, брате... он... твој... наш Бакоња Вра Брне !

Пријатељ се лагано осмехну.

— Не може — рече — то бити Бакоња. 'Та знаш, чоче, да он не спада овом манастиру, Бег ономе онамо „прико воде“. Уз то је Брна, ':10 ишло знаш, произведен за гвардијана... Дакленка, присарија си се.

У повратку се небо беше рашчистило од облака, а скоро затим грану и месец, према чијој светлости гола брда над градом узеше облик управо фантастичан. На звонику мајстор-Ђорђеве базилике поче избијати шести час. 'То ме опомену да се примиче доба поласку (требао вам да се истог вечера врагим паробродом у Задар), те похитасмо кући да се опростим са СОимином госпођом и осталом својтом.

Тачно у седам сати на вече загрлих се последњи пут с пријатељем, који хтеде да ме испрати до па-