Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

Наши на Корзици. | 91

власт архијепископа од Пизе. Пижанска владавина трајала је два века. Цела је блага. Из тог су времена остале лепе цркве, путеви и мостови. -— Ђенова у борби с Пизом, протествовала је против уступања Корзике њеној такмакињи. Тек много доцније, кад су два века прохујала и пошто је поморска моћ Пизе била уништена у битки код Мегорија (1284), Ђенова поста сама господарица Корзике, (уговор од године 1300). У току те борбе феудални господари острва били су стали или на страну Пизе или на страну Ђенове. Најглавнији међу њима био је Ђудиће де ла Рока (1256—1312). Сви скупа амбициозни и сурови, они су вршили суверену власт над својим областима. Знали су само за рат, лов и друга уживања. Прилике у којима је тада корзикански народ живео, биле су бедне. На подстрек поштеног Самбукучија Даландо, изби револуционални покрет противу феудалних господара, и оствари постепено уједињење корзиканских општина с Ђеновом (1358).

Ђенова је у овом времену повела страховиту борбу противу корзиканске феудалне власти. Господство и наметнуто племство корзиканско, управо незајажљиви експлоататори острва, Арило де ла Рока, Винћентело д'Истрије, Паоло де ла Рока, од породице Чинаркези, потпомогнути од Арагонског краља, често су заустављали ђеновску силу.

Дугом борбом заморена и готово истрошена, Ђенова у години 1453 уступи острво Банци св. Ђорђа. Борба противу Чинаркезија жестином се удвостручи. Дуга и крвава борба по корзичким планинама и замковима, саграђеним по планинским највишим гребенима, била је сурова до неописаности. Последњи носиоци феудалног господарства на Корзици били су Жан Пол де Лека и Ринучио де ла Рока. Жан Пол, у једном окршају, када је готово целу посаду свога замка изгубио, и кад је у руци држао пребијени мач, био је принуђен да се повуче из борбе и оде у изгнанство. Ранучио де ла Рока, погинуо је много доцније, од једне ђеновљанске заседе (1511). Његова смрт означава крај корзиканске феудалности. Њихови тврди замкови,