Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

34 Мих. М. Ђокић

за одлетеле шешире! Било је случајева да наши Срби трче за својим шеширима кроз две три улице, док их сретно не улове или их погледом не отпрате, како ветром завитлани слећу у море...

Поред ове, да је назовем „ветровите“ беде, која, срећом није по целом острву. Корзика има и једну другу, већу, од које, дај Боже, да ће се моћи отарасити; та је беда: хајдучија. Ње је овде било некада, у минулом добу, врло много. Кад ми се о њој сада прича, изгледа ми, као да је то код овдашњег живља била нека нарочита професија. Сада је, ваљда, због рата, мало мање ових „горских царева“, али их има још, јер се са њима стално носи полиција и пољска жандармерија. Интересантно је, да је корзикански сељак апсолутно индиферентан према њима. Он мирно оставља, да се власт са њима јури по планинама, али ни један од њих неће да их прокаже — јер то традицијом сматрају за нечасно дело. Ово је најпосле и појмљиво са гледишта њиховог, јер ови одметници и не нападају обичне сељане, већ богатији живаљ — и пољску жандармерију. Са њима они „деле мегдане“ целог прошлог, а и овог века...

Кад ове одметнике жандармерија енергичније притегне, они лако умакну преко мора у Сардинију и Сицилију, па чак и у Шпанију, или околна пуста острва, тамо се притаје — па се опет врате! Али ко упозна овај крај, биће лако уверен, да је тешко борити се са њима. Није то као код нас, кад је и неке наше округе давила оваква иста неман, то беху: Деспићи, Јосовци, Војковићи, Бркићи и остали разбојници, који хајдукују до јесени, па онда у збег код јатака, док прохуји ледена зима, где се обично похватају или побију. Остатак што остане, о Ђурђевудне оде понова у гору. — Овде ови могу годинама да се веру по планинама и по вољи да бирају чак и климат, а хране само у воћу имају у изобиљу куд год се макну, сем обилног лова...

Француска чини све да ово друштвено зло истреби, али тешко, претешко иде. Но, најпосле, свему има краја, па ће и овоме злу доћи свршетак. Бивало јеи