Наши нови градови на југу

НАШИ НОВИ ГРАДОВИ НА ЈУГУ Г3 ски град затварају се преступници који се доводе из унутрашњости. 1318. год. због извесних преступа би затворен у „град звани Скопље“ некакав златар који је пуних 16 година радио у чувеном рударском л трговачком месту Брскову (сада село близу Бијелог Поља). Да је Скопље још под краљем Милути-_ ном било напредно и знатно трговачко место, види се по томе, што се у њему тада јављају многи занати и што његов годишњи вашар (панађур) посећују трговци Срби, Грци, Бугари, „Латини“ (Италијани и Дубровчани), Арнаути и Власи. Нићифор Грегора у свом путовању у Србију 1326. помиње га као градић у коме се налази двор краља Стевана Дечанског. Стеван Душан бавио се у Скопљу и пре свога крунисања за цара, а бавио се и у околини скопској: „под Скопијем“, „на Чахри.“

На државноме сабору, у Скопљу 1346. године проглашен је српски аутокефални (самостални) архиепископ Јоаникије за патријарха, са титулом „Патријарх Срба и Грка“,а нешто доцније, о Ускрсу, исте године, крунисан је српски краљ Душан за првог српског цара, са титулом „Цар Срба и Грка“, његова жена, Јелена, за царицу, а њихов син Урош за младога краља. За Скопље је тако везана најсвечавија успомена српске прошлости; отуд је он наши данас поносни „цгрствујушчи град“. Скопље и после Душанове смрти остаје једна од српских престоница. 1357. год. у њему столује цар Урош, а 1366. „краљ Србљем и Грком“ Вукашин са братом Јованом Угљешом. У јуну 1371. дубровачки посланици имали _ су да потраже краља Вукашина у једној од његових престоница: у Скопљу или у Призрену. Скопска се епископија налази при цркви Св. Богородице у Скопљу, а од 1346. ога је „првопрестолна митрополија“. У 14. веку Скопље је за владе цара Душана било на врхунцу свога напретка. Оно је најзначајнија престоница српскога царства. У њему се држе државни сабори, на којима се доносе најкрупније одлуке, као што су проглас Србије за царевину, а српске независне архиепископије за патријаршију.