Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

14 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

шевљења за овај свети рат, па се тај матерпални недостатак тако рећи није ни осетио. Малена Србија, подносећи огромне матерпиалне жртве у току више деценија на рачун свога благостања и својих културних потреба, учинила је све што је могла да јој војска у једном оваквом одсудном моменту буде снабдевена бар оним што ће је чинити способном за модерно ратовање. Преко онога што није била у стању створити, имало се прећи. И то је, благодарећи високој свести свију народних слојева, било и учињено на начин, који је одиста достојан поштовања и дивљења.

У погледу брзине, са којом је била извршена концентрација наше војске, несумњиво је постигнут један велики рекорд. А тај рекорд, у вези са оним који се односи и на брзину мобилизације, остварену преко сваког очекивања наших пријатеља и непријатеља, већ је носио у себи клицу победе. Јер је тадашњој нашој овако несразмерно увећаној војсци, за чије дефинитивно органско спаЈање беху неопходно потребни први успеси, створио могућност, да у самом почетку рата узме иницијативу у своје руке и покаже надмоћност над непријатељем, који је, због хаотичног стања и несређених саобраћајних прилика у својој земљи, са поменутим двема у модерном ратовању особито важним радњама био далеко иза ње изостао. А за илустрацију прилика, које су тада владале код овог, насупрот ономе што смо навели о Србији, довољно ће бити и ово упоређење, које је, по свом доласку из Солуна, био дао један руски новинар:

»У Турској ври. Али као на вашару. Гомиле без реда на све стране. На многим станицама чекају заустављени возови с пуно војника. Ту су од пре једног или два дана. Не зна нико на коју ће страну. Није један непријатељ, четири су. Очита вабуна види се у свему. Пуно, пуно људи, а мало војске! Ни трага од команде“.

„Пругу чувају војници. Подаље од станице и