Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 15

путем кроз бугарска и српска села нигде живе душе. Ни говечета, ни коња, само пусто поље. Ни "дим са оџака не види се. Локомотива зазвижди: опет станица, опет гомила бев реда, и иста вика и пометња“.

„Сасвим је друкчије кад се уђе у Србију. Стиже се ноћу. Станица слабо осветљена, и све притајено. Нешто конспираторско обузима човека. Чиновници на станици тихо говоре, и кратко. Један или два жандарма пред станицом. Мрак свуда. По брдима је војска, ћути. Густи су редови свуд на граници, а жива душа се не чује. Чекају топови, чека шума од пушака, чека сав народ. Више од два сата остао сам на прозору. Воз је јурио кров ноћ и кроз дубоку тишину. Нама у сусрет стизали су и пролазили возови пуни војника. Не прође ни сат, а други воз пројури. Кад је свануло исто то. На станицама нигде никога, а возови пуни војске јуре један за другим“. и

Слободно се дакле може узети, да је једна половина изгледа за задобијање победе у предстојећим биткама била, још пре првих судара, осигурана одушевљеним одзивом свију синова наше отаџбине, напрегнутим радом кадровских старешина и железничког особља, који се тада просто саломише, и благовремено изведеним мирнодопским припремама код трупних и териториалних команди, које су у низу година зналачки, савесно и педантно, а у духу инструкција добивених из Главног Генералштаба, до ситница израдиле све што треба да се постигне постављени циљ. А тај беше да се, са оним оскудним средствима која су се имала на расположењу, стотине хиљада дотадашњих мирних грађана могу за најкраће време и у најбољем реду ставити на ратну ногу и, успособљене за уређено ратовање по свима захтевима модерног ратоводства, сручити на границу. Што се пак тиче друге половине изгледа на победу, она је после дошла као резултат ванредно