Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

28 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

•

ни ма ко други није могао нити смео претпоставити, да ће велика турска царевина, која кроз векове своју државну моћ осниваше једино и искључиво на мачу, пасти на тако ниске гране, те да приступ у Маћедонију од Врања, Ћустендила и Дупнице брани, као што ћемо доцније видети, са цигло 60—65.000 бораца и да у судару са нашом Првом Армијом од неких 90.000 неће имати више од 45—50.000 бораца. Зато је, као што се у таквим приликама обично ради, када се о брзини мобилизације и концентрације непријатељске војске никакви математички закључци не могу донети, и био пошао са претпоставке која би за нас била најгора и која, ако би подбацила, у сваком случају би ва нас значила велику олакшацу. А на име, да ће Турци имати чиме да запрече уску просторију између Карадага и Козјака, у ком би случају пројектовани крилни маневар Треће Армије био добро дошао, и да ће позади тих запречних трупа покушати да искупе барем снагу, са којим наша Прва Армија, без обухватне акције крплних армија, не би тако лако могла изаћи на крај. А то би свакако и било, да Турци не беху пред нашу мобилизацију отпустили кућама све ислужене војнике и од њих са европске територије пребацили у Малу Азију више · од 120.000, од којих би по свој прилици противу нас било употребљено 40 – 50000.

На супротном крилу целокупног нашег стратегиског развоја, односно на истоку од правца наступања наше Прве Армије, ствар са граничном линијом стајала је сасвим другачије. Бугарско-турска граница, обратно ономе што смо видели на месту груписања Треће Армије, повијаше се унапред, тако да, на делу од Патарице, где је била тромеђа, до иза Царевог Села, према сливу Брегалнице, иђаше тако рећи паралелно са правцем наступања Прве Армије, ако би се ова директно упутила Овчем Пољу и преко овог Штипу п Велесу. И због тога се са ње, простим фронталним