Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 41

за време рата, требало подићи пољски утврђени логор. А и ако би се којим случајем ангажовала и негде испред ове линије, било је пројектовано, да се под притиском надмоћнијих непријатељских сната, не упуштајући се у одсудну битку, на њу повуче и на њој се до бољих прилика закопити.

Све је то било срачунато са претпоставком да ће мобилизација и концентрација турске војске, пако знатно спорије него ли код нас и наших савезника, ипак ићи својим нормалним током и да ће турска војска једнога дана, у сравњењу са савезничким оделитим групама, достићи, ако не апсолутну а оно бар релативну надмоћност, колико само да се са најважнијима од њих, бугарском у долини Марице и српско-бугарском војском у долини Вардара, без икаквог ризика може и одлучније понети. Али је то, што се код нас каже, био рачун без крчмара. Управо, са тим двема радњама испало је много горе но што се у почетку код Турака замишљало. Више није било изгледа, ни да ће Источна Војска, одређена да брани источну половину Европске Турске, моћи негде северозападно од Чаталџе зауставити навалу бугарске војске, груписане у Источној Румелији према њој, ни да ће се Вардарска Армија, која сачињаваше главну снагу Западне Војске, одређене да брани западну половину Европске Турске, па макар себи привукла и онај свој део задржан за прво време у реону ПрилепБитољ, моћи одржати на линији Окопље—Штип, на којој се, према предњем, требаше припремити за пријем одсудне битке. Јер, на кратко време пре но што ће Србија пи њени савезници наредити мобилизацију својих војска, Турска бејаше са своје европске територије отпустила кућама све ислужене војнике и од њих преко 120.000 превезла у Анадолију, тако да је за њихов повратак, да би узели учешћа у биткама на Трачком и Македонском војишту, требало више од месец дана, чак и у случају кад би све морске комуникације од грчке