Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

54 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

[ позива и једну бугарску (Рилску) дививију и бити под вашом командом, имаће у нашем рату са Турцима да, ослањајући се на Ћустендил као базиску тачку, оперише у бок и позадину турске војске, која би се налазила на просторији између Велеса, Карадата Скопског, наше јужне и бугарске Југозападне границе и Штипа, с тим да потпомаже операције наше Прве Армије, која ће наступати од · Врања преко Куманова и Скопља на Велес“. Затим се у главном ређају положаји, који „на овој просторији турској војсци могу да служе као ослонци за дефанзиву или офанзиву“, разуме се фронтом према Првој Армији, која је по својој снази и задатку за Турке била најопаснија. То су: Рујански (између Карадага и Козјака и нешто мало напред ближе нашој граници), Овче Поље (на вододелници између Криве Реке и Пчиње с једне и Брегалнице с друге стране) и код Штипа (на левој обали Брегалнице са наслоном десног крила на планини Пљачкавици, а левог на висовима. између Штипа и Велеса, односно између најдоњег тока ове реке и Вардара).

„Најважнији је Штипски положај“; наставља, се даље у директиви, „он ће вероватно послужити за концентрацију свих турских снага, које оперишу против Срба, док ће на Рујанском положају и на Овчем Пољу вероватно бити само делови који ће имати да задржавају Прву српску Армију“. А то опет, судећи по двапут употребљеном изразу „вероватно“, не искључиваше у идејама војводе Путника могућност да се деси и нешто друго, као, на пример, да се Турци концентришу за битку негде испред именованог главног положаја, ако им брзина мобилизације и концентрације то буде допустила. У толико нам се оправданијом чини ова поставка, што одмах после горње реченице настају у директиви разлагања о томе, шта командант Друге Армије у којим случајевима има да ради са напред поменутом бугарском дивизијом, која је,