Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

64 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

ложају, и оне друге, која се држаше могућности ангажовања (битке знатно унапред, негде око Скопља. Отуда пак и посвећује у обема директивама велику бригу чак и Рујанском положају, у чијем освајању он допушташе учешће, поред Прве, још и по једном делу из Друге и Треће Армије.

Истина, што се тиче овог истакнутог положаја, он је мало и претерао. Али ту нема шта да му се замери. У оваквим случајевима неизвесности и треба код непријатеља замислити оно што би према количини и каквоћи његових средстава за њега било најбоље а за нас најгоре, па тако и подесити своје комбинације. А ако се и деси нешто, што би такву претпоставку на његову штету демантовало, у толико боље по нас. Тако су, у осталом, радиле и све друге војсковође, који су имали успехе, а не спадају у ред најгенијалнијих људи, који се у неколико векова јављају само једанпут.

ПЦ

Првој Армији, коју је и иначе имао под руком и мислио покретати са одсека на одсек, док ве не споји најпре са деснокрилном Трећом а затим и са левокрилном Другом, до последњег момента није издавао никакве директиве. Али, у накнаду за то, 3. октобра сазвао је био у Врањекој Бањи Начелника Штаба и команданте дивизија ове армије, да им изложи своје погледе на њихов рад у предстојећим операцијама. Шта је том приликом рекао, о томе постоји траг у саопштењу генерала Драг. Милутиновића. Иначе, других докумената о томе нема. Из тог пак саопштења за нас су од интереса само ставови, који доста маркантно обележавају једну значајну етапу у еволуцији, кроз коју је, по мери како се откриваху ратне припреме на непријатељској страни, пролазила основна идеја нашег операциског плана до коначног изражаја, њеног у потоњим директивама.