Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

76 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

да је непосредно из Медвеђе била бачена на Гиљане. Но и једна и друга омашка не могу му се ставити на рачун у својству неких крупних и судбоносних грешака, већ као израз његове опрезности која се, после стварно одиграних догађаја који открише свуколику слабост тадашње турске војске, бејаше показала као претерана. Јер, у ратовању боље је бити и више но што треба опрезан, замишљајући непријатеља у положају да може ставити у покрет сва своја ратна средства, него ли се према њему опходити са много оптимизма.

Војвода Путник желео је да буде у положају борца готовог да и са везаним очима пође непријатељу у сусрет. Истина, радећи тако, он у овоме рату није постигао неке наполеоновеске резултате. Али их није ни тражио, знајући да су они увек скопчани са извесним ризиком. Како није хтео ништа да ризикује, њему је требала победа, макар и са мањим резултатима, само да је сигурна.

При свем том, рећиће неко, он је био изненађен Кумановском Битком и њеним резултатима. Јест, он је био изненађен, те није помоћу Тимочке дивизије 1 позива преко Кратова и Градишта приредио Турцима клопку, из које се по свој прилици не би тако лако могли извући. Само што је и то његово изненађење морало бити мало према оном, кад је сазнао, да се иза тих турских трупа, које Прва Армија другог дана битке као од шале бејаше растерала, не налази више ништа и да је према томе одбранбена снага Турске, према којој се он у својим комбинацијама опхођаше тако опрезно, била спала на тако ниске гране да сада више није имала чиме да брани ни своју полазну основицу у троуглу Скопље — Штип — Велес. У осталом, таква су изненађења увек пријатна. Тешко оном војсковођи, који у својим комбинацијама пође са претпоставке, да ће према себи имати много слабију снагу но што она збиља износи, па о тој заблуди, као што се бејаше случило коман-