Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

78 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

на другом војишту са оним што се тада на тим војиштима беше затекло.

Ово нагло напуштање дефанзивног и усвајање офанзивног плана за вођење операција фон дер Голц, у своме делу Гег јатдеп Тагкећ Мгедетаоде, приписује поглавито склоности Турака ка стратегиском дилетантизму, заснованом на дугогодишњем мирнодопском теорисању и удаљености турских генералштабних фактора од практичног живота војске. Из тог дилетантизма, по његовом мишљењу, поникло је потцењивање снага и способности српске и бугарске војске од стране новонапменованог Главнокомандујућег, „човека више ритерског, него ли савременог војсковођског менталитета“. Како он вели, турске највише вође, изгледа, сваки је имао своје специално мишљење о моћи Турске и њених непријатеља, а уз то и свој ратни план. „Турски генералштабни официри, у маси, желели су да копирају Наполеона, без обзира на ситуацију, дакле по форми: сваки је хтео да буде Наполеон. Прављење ратних и операциских планова било је задовољство, нарочито млађих генералштабних официра. Код оваквот, дакле, менталит-та турског вођства из тога времена разумљив је и прелом у основном операциском плану 1912. године,“ :

Према томе, фон дер Голц за тај ' релом баца кривицу на тадашње утицајне факторе у турској војсци. Међутим, како објашњава професор От. Станојевић, са овом судбоносном одлуком Назим паше били су сагласни и турски државници онога доба; По њему, ти су државници претпостављали да Европа, ма како рат испао, неће дозволити никакве територијалне измене на Балкану. И, кад је то тако, за Турску би, мислили су, најпробитачније било, ако своју слабост буде маскирала дрскошћу и допринела да се рат, уз евентуално појачање њеног моралног престижа с поља и уну-

: Ратник за октобар 1922. год., стр. 19.