Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОбОДЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 79

тра, прекрати пре но што Срби, Бугари и остали њихови савезници буду стигли да ставе у употребу своју ноторну бројну надмоћност. Требало је, дакле, у самом почетку рата постићи какве било јаче успехе и нагнати европску дипломатију да се сместа умеша, обустављајући, далеко пре завршних резултата који за Турке не изгледаху нимало ружичасти, даље проливање крви и пустошење хришћанских пограничних територија. Ако би се пак са овим марифетлуком успело, на Турској би остала, ако не одистинска а оно бар привидна слава победилачка са свима користима.

И ово се може узети као исправно, изузев констатације која је на неки начину нашој војној литератури ухватила дубоког корена: да је наредба о нападу турске Вардарске Армије баш на нашу Прву Армију била потекла из Цариграда. У ствари, то што је Назим паша био наредио, а односи се на офанзиву турске војске и на Тракиском и на Македонском војишту, не значи да је он захтевао да се једновремено нападну и главна снага бугарске војске у долини Марице и главна снага српске војске у сливу Јужне Мораве и Вардара. Напротив, и њему је морало бити врло добро познато у Наполеоновим ратовима освештано начело: да сеу оваквим приликама треба са што је могуће јачом снагом бацити противу једног, и то најопаснијег, од својих непријатеља, па тек онда, када овај буде потучен, окренути сем против другог, који по важности тога момента буде дошао на ред. Зато је и предвидео офанзиву само против Бугарске, која му је као ближа изгледала много опаснија, и то са две стране: из Тракије и из Маћедоније, док према Србији, сем што би пустио у дејство неуређене гомиле Арнаута које су Јој требале омести или што више успорити концентрацију, мислио је ограничити се за први мах искључиво на дефанзиву. Па је наредио команданту Западне Војске у Маћедонији, да са једним делом своје