Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 89

"њихове несразмерне бројне надмоћности, лагано и у при том чувајући своју снагу за доцнија боља " времена, повлачити у дубину своје земље, на при-

мер ка Битољу, где би у критичном тренутку, ва одбрану своје одступнице од Грка, могла пружити подршку 18. низамској дивизији. Него је, погрешним стратегиским концепцијама претпостављених јој командних инстанција притерана овако у теснац, била остављена да се сналази како зна и уме, због чега је на крају крајева једним очајним напором потражила излаз у решењу, које се од турске Главне Команде стварно није желело.

Но, што је за њу било најгоре, сав тај ризик имала је да понесе без и једног зрачка наде да ће, поред случајних делимичних успеха, моћи да постигне и какве пресудне резултате, чак и у случају ако јој се у судару са нашом Тимочком дивизијом [Г позива, или баш ако хоћете и са нашом Првом Армијом, на неки начин буде осмехнула срећа. Јер, и кад би 15. п 16. низамска дивизија, остављене код Злетова и Кочана, биле довољне осигурати јој десни бок према Цар-Врху и Царевом Селу, ипак зато надирање Грка из позадине и наше Треће Армије од Приштине у правцу њеног левог бока не би јој дало времена да постигнуте појединачне успехе прошири и потучене наше трупе дефинитивно стави ван акције.

Уопште узев, ово решење да се раздвојене колоне од Ћустендила и Врања потуку пре но што се буду сјединиле код Куманова, па потом да се нападну Грци, а не као што код нас погрешно мисле, да се иде на Софију, по свом спољњем изражају и сличности са извесним гениалним потезима Наполеоновим, на први поглед може чак изгледати и симпатично. Јер, кад за Вардарску Армију већ није било изгледа, па ма шта предузела, да ће коначан успех бити на њеној страни, добро је, како многи мисле, што је свој пад запечатила једним овако смелим, наполеоновским гестом. Али