Наш народни живот

јој је доња усница увек дрхтала, што се могло код ње опазити само кадсевеома наљути, или кад веома нешто жали... Ујак ме изведе и посади на дељаницу, па кад писнуше маказе и кад ми се кика за навек раздвоји од главе, добра мајка моја груну се обема рукама у груди: Ајао, мени несретници што ми дете нагрдише! Мој перчин узе она и оставн у преклопић од својега сандука да се може сита наплакати, кад га год види”. 1 Г. Јов. Максимовић, професор у пензији, имао је љубазност саопштити ми како је његовом деду по матери, Гаври Марковићу из Шида у Срему, док је ишао у школу у оближње село Агашевац његов учитељ одсекао перчин н како га је мати, љута због тога, тим истим перчином истукла. Дуга коса у наших људи дотрајала је чак до нашнх дана. М. Ђ. Милићевић казује да је у Смедеревском Округу ~до скора могао човек вндети по кога старца с дугом плетеницом косе, као iy старо време, алн је то већ, како којн дан, све већа реткост''. 2 За неког чича Станоја из Лугавчине вели да је волео Бог зна колико штетовати него допустити да му се сада глава ошиша. 5 С. Матавуљ прнча како у Далмацнји „црква, школа, суд и војска одавно војују против класичног загорског перчина, а он се једнако одржава”. Он је познавао једног сељака из Крупе, који је био у војсци десет година и постао подофициром, па, бивши рањен на Кенигрецу, врати се кући са нешто пензије. „Послије годину дана видио сам тога подофицира у Задру и нисам ra могао познати, докле ми се није казао. Имао је плетен перчин, расјечену кошуљу, беневреке са промајама, чак и тандрљике на дрвеној лули”. 4 Г. Д. Руварац, прота.

1 М. Ђ. МнлиНевић, Путничка Инсма, Београд 1868., стр. 257-253. 2 М. Ђ. Мнлићевнћ, КнежеБнна Србнја. 170. 3 М. Ђ. Мнлићевпћ, Пушннчка Пнсма, 256. 4 Лешопнс Машнце Сраске, књ. 197, стр 89,

98

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ