Наш народни живот

се ошишају. 1 И Кнез Милош је морао употребити противу перчина врло оштре мере. €вет се покорио, али је жалио за ошишаном косом. Алексиначко Поморавље присаједињено је Србији 1833 године, а одмах, некако, за тим, морали су сељаци у њему ошишати перчине. Мени је у детињству причала баба Вукана из Лужана, у Алексиначком Поморављу, како је скинут перчин њеном мужу и осталим Лужанцима. Једнога дана, прича она, дође капетан са пандурима и позва све сељаке код Куле (бивша Френчевића кула испод Лужана), Кад се сељаци скупише, он нареди пандурима, те им, великим терзијским маказама поодсецаше перчине. Људи се постиђено вратише кућама, носећи сваки свој перчин, који су били дебели као коњски репови. ~Кад ми жене видесмо шта је учињено, почесмо- кукати као за мртвацем.” М. Ђ. Милићевић прича колико је његова мати жалила за његовим перчином. Било му је, вели, близу десет година. Био је последње мушко дете у мајке, па га није хтела ошишати, и ако су у село често долазиле оштре наредбе Кнеза Милоша да се све мушкиње мора шишати, и, и ако се све у селу већ било ошишало. Отац му је говорио матери да може, због детињег перчина, бити постидан међу људима, и она повери своме брату да га ошиша. „А леп је био мој перчин, наставља Милићевић: дугу плаву косу плели су ми каткад од троје, а кад и кад цепачки од петоро; на крају се сплетала галошем са два низа динара, што ми је све дивно звецкало по крстима кад се играм с децом... Дрђе и тај страшан дан за моју мајку. Била је, чуо сам да говоре, недеља кад месец расте. Ујак ми дошао и руча с одем под ракљастим орахом. Мајка доноси јело, а нишга неће да окуси... видим беше плачна и невесела, што но реку, као убијена. И она је у мене гледала сваки час и чини ми се да

1 М. Ђ. Милићевић, Кнежевпна Србпја, 136. Наш нар. живот, 11.

97

КОСЛ У НАШЕМ НАРОДУ